Да будем искрен, не знам шта се дешава са председником државе Стевом Пендаровским, из простог разлога што не могу да разумем зашто негира или „ублажава“ упад у Скупштину од 27. априла 2017. године. Довољно је само отворити Кривични законик, нема потребе за превише филозофирања, а ту је све написано. С друге стране, нема потребе читати Кривични законик, довољно је само пратити изјаву Пендаровског, па ћемо видети да је то чиста релативизација. А рад са релативизацијом функционише овако: релативизујемо не зато што нисмо знали да се тероризам догодио у Скупштини 27. априла 2017. године, већ релативизујемо јер смо знали да се десио.

Председник Пендаровски није неписмена особа. Завршио је озбиљно образовање, не знам да ли су га издржавале неке познате и чувене стипендије типа „Фулбрајт“, шта-знаш, али се види да је писмен човек. Е, сад се поставља питање зашто би образован човек давао тако глупу изјаву: „можда је тероризам претешка квалификација“ или „знам нешто о тероризму“? Можда, међутим, жели да нам каже да они који говоре да се у парламенту догодио тероризам муте ​​воду, деле народ и раде против њиховог помирења за бољу будућност. Зашто би писмен човек изговорио такву злобу?

Председничка стратегија

Оставимо по страни тероризам у парламенту од 27. априла 2017. године. Дакле, да питам, чисто реторички: да ли се иста квалификација или релативизација односи на, рецимо, Холокауст? Или можда сада преувеличавам паралеле, или могу о томе да говоре само они који су учествовали у Холокаусту? Веома је лепо да се човек у политици прави „нисам одавде“. Тако ћете добити највише симпатија са свих страна. Чак и рејтинг откине човека, а шта је човек без рејтинга?

Одговарајући на исто питање: можда партизани нису били важни за земљу? Или је одговор: не знам, нисам био у партизанима. Шта ћемо са „ћошковима“ који су стајали и стварали атмосферу поред бодежа, пушака и (свастичних) крстова? Није ли то део стварања атмосфере за линч, који је после извесног времена нужно довео до насиља, а онда се запитамо „одакле код нас тероризам“? Или шта би рекао аргентински фудбалер Клаудио Канижа: „Ако је кокаин дрога, онда сам ја наркоман“.

Дакле: "Ако су углови терористи, онда сам ја терориста." Разумете ме: то што имам истетовиран кукасти крст на леђима и вичем: „Хајл Хитлер!“ не значи да сам нациста. Када је био нацизам, ћошкови се нису рађали. Како да будем нациста, кад не само да тамо нисам учествовао, него нисам ни рођен. Па, да, врло јасно.

Ово је нека нова председничка стратегија. Одговор: „извините, наше намере су добре“ не важи за парламентарно-терористички ревизионизам, један од оних задатака свих политичара који се претварају да „нисам одавде“. По истом принципу, како успевам да разјасним, ради и црногорска тајна полиција. Наиме, њихов шеф званичној Москви даје идентитет двојице агената ЦИА који бораве у Црној Гори са задатком да пронађу руске шпијуне. Како се то ради? На најглупљи могући начин: слањем те супертајне информације уредно, са потписом и печатом, проруским посланицима у црногорском парламенту. На тај начин глупост постаје ефикасна одбрана, јер друга страна очекује закључак: ово је толико глупо да не сме бити намерно.

Није добро правити се глупо, нити мењати одлуке које су судови већ једном донели о насиљу у Сабору од 27. априла 2017. године.

Сви смо знали

Али да се вратимо на насиље и да се вратимо на то ко је био а ко није, ко је знао, а ко није знао... Моја тврдња је врло једноставна и веома непријатна: СВИ смо знали да се тамо догодио тероризам.

Не само да смо СВИ знали да је то тероризам, знали смо да ће се то догодити. Тероризам у парламенту није био изолован случај, није излазак из материне материце по коме је читаву деценију трајао грађански рат. Некад скривено, а некад тако отворено и сурово. Дана 27. априла 2017. догодио се крешендо који је пажљиво планиран и спроведен са злочиначким мотивима. У неким другачијим, лабораторијским околностима, и без подршке неких страних снага – Македонија би 27. априла 2017. постала кланица отвореног грађанског рата.

„Нисмо знали ништа о дешавањима у Сабору“, кажу данашњи протагонисти ВМРО-ДПМНЕ. Ми смо само правили позадину протеста, онако како су наши очеви и мајке дочекивали друга Тита, или како се тенкови шаљу на ратиште. Са осмехом и цвећем.

Најефикаснија је она врста пропаганде која куца на отворена врата. Грађани деснице ће зачас поновити своју пропагандну матрицу - јер је то њихова одбрана. То је ово: док се злочин дешава, ми лажемо о злочину да бисмо га омогућили; након што се злочин догодио, лагаћемо јер тако бранимо своју невиност, тврдећи да не само да нисмо учествовали у злочину, него нисмо ни знали за злочин. Међутим, као што сам рекао: сви смо знали.

Наше „православне демократе“ читаву деценију пљачкају, пале, уништавају, стварају микро и макро инжењеринг читавог једног народа. У тој бруталности грађани су ћутали, опонашајући музе. Платили су и ћутали. Тако су схватили патриотску дужност за све злочине груевизма који су почињени првенствено у њихово име. Њихова улога је била да буду плаћени и да ћуте.

Хајде да завршимо, па да закључимо. Не постоји таква ствар као што је колективна кривица, Карл Јасперс је то одлично описао. Ниједан човек, због своје припадности нацији, није крив за злочине које су починили припадници његовог народа. Па опет, када се човек – и ако жели да буде председник неке земље – упусти у релативизацију или негирање тих злочина, он намерно и свесно постаје њихов саучесник.

(Језик на којем су написани као и ставови изражени у колони „Колоне“ нису ставови и одраз уређивачке политике „Фрее Пресс“)