Повратак Доналда Трампа у Белу кућу ће преобликовати америчку спољну политику, обећавајући потенцијално радикалне промене на више фронтова док су делови света захваћени ратом и неизвесношћу.

Током предизборне кампање, Трамп је давао општа политичка обећања, често без конкретних детаља, заснована на принципима неинтервенционизма и трговинског протекционизма – или како он то назива, „Америка на првом месту“.

Његова победа означава један од најзначајнијих потенцијалних прекида у приступу Вашингтона спољним пословима усред паралелних криза последњих година.

Трамп је током кампање више пута говорио да би могао да оконча рат између Русије и Украјине „за један дан“.

Упитан како, предложио је посредовање у договору, али је одбио да изнесе конкретне детаље.

Истраживачка студија коју су написала двојица Трампових бивших шефова за националну безбедност каже у мају да би Сједињене Државе требало да наставе да шаљу оружје Украјини, али да условљавају подршку Кијеву да уђе у мировне преговоре са Русијом.

Да би заинтересовао Русију, Запад ће обећати да ће одложити толико жељени улазак Украјине у НАТО.

Бивши саветници рекли су да Украјина не треба да одустане од наде да ће сву своју територију вратити под руску окупацију, већ да треба да преговара на основу тренутних линија фронта.

Трампови демократски противници, који га оптужују да се приклања руском председнику Владимиру Путину, кажу да је његов приступ Украјини једнак предаји и да ће угрозити целу Европу.

Више пута је тврдио да му је приоритет окончање рата и заустављање одлива америчких ресурса.

Његов приступ окончању рата „Америка на првом месту“ такође се дотиче стратешког питања будућности НАТО-а, трансатлантског војног савеза „све за једног, један за све“ који је првобитно успостављен после Другог светског рата као бедем против Совјетског Савеза.

НАТО сада има више од 30 земаља, а Трамп је дуго био скептичан према алијанси, оптужујући Европу да се „слобода“ на рачун америчке заштите.

Да ли ће он на крају повући САД из НАТО-а, што би представљало најзначајнији помак у трансатлантским одбрамбеним односима у скоро једном веку, остаје питање дебате.

Неки од његових савезника сугеришу да је његов чврст став само преговарачка тактика како би приморао државе чланице да испуне смернице за потрошњу на одбрану на које су се обавезале.

Али реалност је да ће лидери НАТО-а бити озбиљно забринути шта његова победа значи за будућност алијансе и како непријатељски лидери виде њен застрашујући ефекат.

Као иу случају Украјине, Трамп је обећао да ће донети „мир“ на Блиски исток – наговештавајући окончање рата између Израела и Хамаса у Гази и рата између Израела и Хезболаха у Либану, али није рекао како тачно.

Он је више пута рекао да да је он био на власти, а не Џозеф Бајден, Хамас не би напао Израел због његове политике „максималног притиска“ на Иран, који финансира ту групу.

Све у свему, вероватно је да ће Трамп покушати да се врати тој политици, због које је повукао САД из иранског нуклеарног споразума, увео строже санкције Ирану и убио генерала Касема Сулејманија – најмоћнијег иранског војног команданта.

Трамп је у Белој кући водио енергичну про-израелску политику, прогласивши Јерусалим престоницом и преместивши тамо америчку амбасаду из Тел Авива – потез који је разбеснео Трампову хришћанску евангелистичку базу – кључни републикански гласачки блок.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху назвао је Трампа "најбољим пријатељем којег је Израел икада имао у Белој кући".

Али критичари тврде да је његова политика имала дестабилизујући ефекат на регион.

Палестинци су бојкотовали Трампову администрацију због повлачења Вашингтона од њиховог права на Јерусалим, град који чини историјски центар националног и верског живота Палестинаца.

Били су додатно изоловани када је Трамп посредовао у такозваним „Абрахамовим споразумима“, значајном споразуму за нормализацију дипломатских веза између Израела и неколико арапских и муслиманских земаља.

Он је то учинио без да Израел мора да прихвати будућу палестинску државу уз себе – такозвано решење две државе – које је раније било услов арапских земаља за такав регионални споразум.

Земље учеснице су уместо тога добиле приступ најсавременијем америчком оружју у замену за признавање Израела.

Палестинци су остављени на једној од најизолованијих тачака у својој историји од једине силе која је заиста могла да изврши притисак на обе стране сукоба – што је додатно смањило њихову перципирану способност да се бране на терену.

Трамп је током кампање дао неколико изјава у којима је рекао да жели да се рат у Гази оконча.

Имао је сложен, понекад нефункционалан однос са Нетањахуом, али свакако има способност да изврши притисак на њега.

Такође има историју јаких веза са лидерима у кључним арапским земљама са везама са Хамасом.

Нејасно је како ће успети да успостави равнотежу између жеље да покаже снажну подршку израелском руководству док истовремено покушава да приведе крају рат.

Трампови савезници су често приказивали његову непредвидљивост као дипломатску предност, али на изузетно конфронтирајућем и нестабилном Блиском истоку усред кризе историјских размера, није очигледно како ће се то одиграти.

Трамп ће морати да одлучи како – или да ли – да настави заустављени дипломатски процес који је покренула Бајденова администрација да постигне прекид ватре у Гази у замену за ослобађање талаца које држи Хамас.

У овим глобалним темама помиње се и питање његовог односа према Кини.

Приступ САД Кини је њена најважнија стратешка област спољне политике – и једна од најутицајнијих на глобалну безбедност и трговину.

Док је био на власти, Трамп је прогласио Кину „стратешким конкурентом“ и увео царине на увоз неке кинеске робе у Сједињене Државе.

Ово је навело Пекинг да узврати увођењем увозних царина на неку америчку робу.

Било је напора да се трговински спор деескалира, али пандемија ковида је то учинила немогућим и односи су се покварили када је бивши председник ковид назвао „кинеским вирусом“.

И док је Бајденова администрација тврдила да је заузела одговорнији приступ кинеској политици, заправо је задржала многе увозне царине из Трампове ере.

Трговинска политика је постала блиско повезана са перцепцијом домаћих бирача у САД о заштити радних места у производњи у САД – иако је у ствари већина дугорочних падова пословања у традиционалним америчким индустријама, као што је челик, више повезана са аутоматизацијом фабрике и променама у производњи него глобалним конкурс и пресељење.

Трамп је похвалио кинеског председника Си Ђинпинга као „бриљантног“, али „опасног“ и изузетно ефикасног лидера који „чврстом руком“ контролише 1,4 милијарде људи – део онога што његови противници окарактеришу као Трампово дивљење „диктаторима“.

Бивши председник ће се вероватно удаљити од приступа Бајденове администрације да изгради јаче безбедносно партнерство САД са другим земљама у региону како би обуздао Кину.

САД су упорно пружале војну помоћ независном Тајвану, на који Кина гледа као на отцепљену провинцију која ће на крају морати да се врати Пекингу.

Трамп је у октобру рекао да, ако се врати у Белу кућу, неће морати да користи војну силу да заустави кинеску блокаду Тајвана јер председник Си добро зна да би увео изузетно штетне царине на кинески увоз ако се то догоди.