Крај бруталне вишедеценијске владавине породице Асад у Сирији, након војне операције коју је водио Хаиат Тахрир ал-Схам (ХТС), поставља значајна питања о будућности земље.

Лидер ХТС-а Абу Мухамед ал-Јолани обећао је да ће ујединити Сирију, али остаје неизвесно да ли може да постигне тај циљ. То ће зависити пре свега од сарадње свих група у Сирији, али и од равнотеже интереса светских сила.

С обзиром на ситуацију која се брзо мења, тешко је предвидети будућност Сирије.

Први сценарио би била уједињена Сирија.

У најбољем случају, то би значило да би група која је водила свргавање Асадовог режима, Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), дозволила другим грађанским политичким групама да раде заједно са њима на одговорном управљању.

Земља би могла да подстакне послератно окружење националног помирења, избегавајући зачарани круг освете и пљачке какав се види у суседним државама, што би иначе могло довести до обнове сукоба.

Вођа ове групе Ал-Јолани позвао је на јединство и међусобно поштовање различитих сиријских секти, које су, више него очигледно, различите агенде.

„ХТС се позиционирао као отворен за одрживу, мирну транзицију у Сирији, али је ситуација крајње нестабилна“, кажу стручњаци. На југу, племенске милиције – које никада нису признале власт породице Асад – сада је мало вероватно да ће пратити ни нову владу у Дамаску.

На истоку, остаци такозване Исламске државе и даље представљају претњу, што је подстакло САД да обнове ваздушне нападе.

Групе предвођене Курдима, које уживају подршку САД, контролишу делове северозапада земље.

Ове фракције се такође годинама боре са побуњеничким групама које подржава Турска у северној Сирији, а недавно су обновљене борбе у тим областима.

Постоје и многе опозиционе групе и политички блокови који су се појавили након 2011. изван Сирије.

Није познато да ли ће се ови појединци или групе вратити у земљу и бити део било каквог процеса политичке транзиције. Све ово указује да је могућност јединствене владе у Сирији неизвесна.

Светски аналитичари су такође приметили контрадикторност изјава лидера ХТЦ-а Ал Јоланија.

Дахер, заједно са другим стручњацима, овај сценарио сматра мало вероватним, указујући на контрадикторности у Јоланијевом првом обраћању јавности.

Прво је најавио да ће транзицију надгледати премијер бившег режима. Након тога је именовао премијера Владе националног спаса (Мухамеда ал-Басхира) – владе у Идлибу под влашћу ХТС-а.

У почетку је ова влада управљала само Идлибом, а сада управља другим и трећим највећим градовима Алепом, Хамом, Хомсом и Дамаском, као и главним градом. Зато ће се јавити потреба за поделом власти у тој области.

Ту се појављује други сценарио за будућност Сирије. Ауторитарна и једнострана контрола ХТС-а, по узору на власт талибана у Авганистану. ХТС да консолидује власт ауторитарним мерама, слично Асадовом режиму.

Јолани се већ успоставио у Идлибу – некада највећем упоришту побуњеника на северозападу Сирије и дом за око четири милиона људи, од којих су многи расељени из других сиријских провинција – са Владом националног спаса која је обављала цивилне функције, а истовремено је водила шеријатски верски савет .

Јолани покушава да покаже да ХТС може ефикасно да управља тако што даје приоритет стабилности и јавним услугама.

Али док контролише Идлиб, критичари кажу да је група маргинализовала ривалске милитантне фракције и угушила свако неслагање.

Пре офанзиве коју је предводио ХТС 27. новембра, у Идлибу су избили протести, а тврдолинијашки исламисти и сиријски активисти оптужују ХТС за ауторитарно понашање.

„ХТС је углавном консолидовао власт кроз репресију, иако је такође консолидовао власт укључивањем свих опозиционих оружаних група у Идлибу и пружањем услуга службама. Али његову владавину карактерише и оштра репресија и затварање политичких противника“, кажу аналитичари.

Као одговор на ове критике, ХТС је увео реформе, као што је распуштање контроверзних снага безбедности оптужених за кршење људских права и стварање одељења за жалбе које ће примати жалбе грађана.

Међутим, критичари тврде да су реформе само фасада за смиривање побуне.

Трећи и најгори сценарио би био отворени грађански рат, у којем би Сирија запала у хаос, слично као у другим земљама након арапског пролећа.

Муамер ел Гадафи у Либији и Садам Хусеин у Ираку свргнути су без спремне замене, а страна интервенција је додатно погоршала ситуацију у обе земље.

Критичари кажу да је вакуум који су оставили ауторитарни владари попуњен таласима пљачке, освете, борбе за власт и грађанског рата.

У овом сценарију, борба за моћ између различитих сиријских оружаних група могла би да доведе до широко распрострањеног насиља, дестабилизујући не само Сирију већ и цео регион.

Новоименовани премијер Ал-Башир је у првом обраћању узбунио многе и наговестио могући правац нове владе, односно да следи талибански модел, стварање Исламске државе под шеријатом.

Сваки од ових исхода зависиће и од активности страних сила, кажу стручњаци.

Асад се деценијама ослањао на подршку Ирана и Русије.

У то време Турска, западне земље и земље Персијског залива подржавале су различите опозиционе групе.

Последњих дана Израел је гађао сиријску војну инфраструктуру и признао да његове трупе делују на сиријској територији ван демилитаризоване тампон зоне између Сирије и Голанске висоравни коју су окупирали Израел.

Израел каже да је извео стотине ваздушних напада у Сирији откако је Асад побегао из земље, уништивши "већину сиријских залиха стратешког оружја", док је израелски премијер Бењамин Нетањаху упозорио сиријске побуњеничке снаге да не дозвољавају Ирану да "врати утицај" у земљи. .

То је навело Турску и друге блискоисточне земље да оптуже Израел да је искористио Асадов пад.

Аналитичари сматрају да би акције Израела могле „дестабилизовати Сирију слабљењем владе или подстицањем тврдолинијашких струја”.

С друге стране, Турска би могла искористити вакуум моћи у Сирији и обрачунати се са сиријским Курдима.

Сирија је већ дуго под међународним санкцијама и стручњаци се слажу да међународне санкције Сирији треба укинути како би се подржао економски опоравак и да стране силе треба да пошаљу хуманитарну помоћ.