После четири године релативног мира, грађански рат у Сирији је поново ушао у нову и неизвесну фазу. Опозиционе снаге, предвођене исламистичком групом Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), покренуле су масивну офанзиву на Алеп, други по величини град у земљи и симбол стратешке и политичке контроле режима Башара ел Асада.

Офанзива долази у тренутку када међународни актери дефинишу своје улоге у региону, док Иран, Русија и Турска покушавају да дефинишу своје позиције и сфере интереса у новом геополитичком престројавању.

Операција Одбијање агресије почела је 27. новембра, истог дана када је постигнут споразум о прекиду ватре између Израела и иранског савезника Хезболаха у суседном Либану. У рекордном времену, побуњеничке снаге су заузеле десетине насеља и стратешки важну базу познату као '46. пук“, приближавајући се Алепу на само пет километара.

У првим сатима офанзиве уништен је аеродром Ал-Наираб код Алепа, док су војници сиријске регуларне војске заробљени и велики војни арсенали, укључујући оружје и опрему иранских милиција, заплењени.

За само три дана, побуњеници су пробили одбрамбене линије, ушли у западна насеља Алепа и преузели контролу над војним истраживачким центром на периферији града након интензивних сукоба са режимским трупама и иранским савезницима. ХТС је објавио снимке својих бораца у Алепу, док су режимске снаге потврдиле да се боре против "масовног терористичког напада", користећи тешко оружје и дронове.

Други по величини град у Сирији, Алеп, бивша економска престоница Сирије, има огроман симболички и стратешки значај. Током ранијих фаза рата, град је био поприште неких од најкрвавијих борби, укључујући и вишемесечну опсаду 2016. године, када су Асадове снаге, уз подршку руских авиона, успеле да заузму град од опозиционих снага. Губитак Алепа сада би био огроман ударац за Асада и његове савезнике, јер би показао слабост режима у одбрани кључних територија.

Режим Башара ел Асада суочава се са озбиљним изазовима. Упркос подршци Русије и Ирана, снаге режима нису биле спремне за тако масовну и координисану офанзиву. С обзиром на тешке губитке, укључујући смрт високог иранског команданта Киумарса Поурхашемија, режим се суочава са кризом на више фронтова.

Русија има две војне базе у Сирији, поморску базу у Тартусу и ваздушну базу у Хмејмиму у Латакији, и једини је излаз Русије на топло море. У поморској војној бази у Тартусу, руска морнарица је стационирала 11 ратних бродова, укључујући нуклеарне подморнице, што само показује геостратешки значај Сирије.

ХТС је сунитска салафијска политичка и војна организација са упориштем у региону Идлиб у северозападној Сирији, која је покренула упад у Алеп и његову селу у последњих неколико дана:https://t.co/BQDcXXVqcm

- Информативни центар Ројава (@РојаваИЦ) Новембар 30, 2024

Русија је покренула серију интензивних ваздушних удара на Идлиб и позиције опозиције на северозападу Сирије. Према извештајима, они су извели више од 20 напада на цивилна подручја, док су авиони гађали складишта оружја и борбене положаје побуњеника. Међутим, руска авијација није успела да спречи опозицију да заузме кључне територије.

Иран, Асадов кључни савезник, суочава се са додатним притиском због сукоба са Израелом и Хезболахових губитака у Либану. Иранске милиције које делују у Сирији суочавају се са падом морала након што су изгубиле неколико кључних команданата током борби у близини Алепа.

Офанзива на Алеп има далекосежне геополитичке последице. Русија је принуђена да преусмери фокус са Украјине на Сирију, док Иран покушава да задржи свој утицај у региону упркос губицима. Турска користи тренутак да ојача своју позицију, док западне силе, укључујући САД и ЕУ, остају углавном пасивне.

Експерти истичу да би сукоби у Сирији могли индиректно да утичу на рат у Украјини, пошто Русија мора да преусмери ресурсе на Блиски исток. Ово отвара простор украјинској војсци да изврши притисак на руске снаге на другим фронтовима.

Сирија је у кључном тренутку своје модерне историје. Офанзива на Алеп није само локални сукоб, већ одражава шире регионалне и глобалне процесе. Док опозиционе снаге показују способност да изазову режим у кључним областима, Асад се суочава са кризом легитимитета и недостатком војних капацитета за одбрану стратешки важних територија.

Будућност Сирије зависи од способности међународне заједнице да пронађе одрживо политичко решење. До тада ће сукоб наставити да кроји судбину милиона људи и однос снага на Блиском истоку.