Министар за локалну самоуправу „пева песму” – радикално другачију од оне када је био градоначелник. Садашњи градоначелници и председници савета бране исте ствари које су нападали када су били локална опозиција. Да ли то значи да истина не постоји и да важи она стара комунистичка пословица: „Које седиште – такво становиште“, односно „истина зависи од партије“?

А децентрализација? Није ли „локална самоуправа била темељна вредност демократског система”? Више није основна вредност? Идемо ли даље са процесом децентрализације, јер је држава увелико дала овлашћења „локалима“, а новац им је мало тежи: Нису имали капацитета! И како онда имају капацитет да стекну компетенције, зар нису важније од новца?

Али ништа није било важније од новца!

Значи били смо у трећој фази децентрализације, значи били смо на прагу четврте фазе, па неке општине нису ни ушле у другу фазу... Фаза? Шта је то? Нешто за семинарски рад студента права или политичких наука?

Политичке странке, било на власти или у опозицији, више се не плаше ни јавности, ни стручњака, ни невладиних организација, а најмање медија који су, зар не, „ваши“ или „наши“!

Није било те политичке елеганције – све категорије друштвених актера ређале су се на полицама малоумља, незаинтересованости, апатије и разочарања, на партијској књижици и „штабовима“.

Закон о локалној самоуправи (ЛАГ) генерално даје надлежности општина по окрузима. Надлежности су све компликованије и бројније, кроз многе акте (законе, стратегије, планове), које Влада и министарства морају да донесу „под заставом“ нашег усклађивања са европским законодавством, а сваки „европски“ закон, стратегију , план... даје обавезе и, ако ништа друго, бар као "хоризонталну меру". И сложеност и испреплетеност закона представљају ноћну мору за слабе општинске капацитете.

Нема обуке за основне ствари

Децентрализација неминовно захтева од општина да створе капацитете и праксе за решавање ових тешких задатака, а то захтева веома стручан кадар, који поштује законе, стално се образује, размењује податке и заједнички решава актуелне проблеме. Дакле, административни послови захтевају систем запошљавања стручних кадрова, систем напредовања у каријери – затим систем награђивања (плата), ефективну систематизацију радних места, са детаљним описом радних операција, информатичком опремом и развојем софтвера за прати све што. Раније, када су та овлашћења била на државном нивоу, службе за грађане су биле веома споре и слабе, пуне корупције на сваком кораку. Сада је исто, само што више нема „интерне едукације у институцијама“, где су искусније колеге обучавале нове кадрове.

У локалној управи се жале да од 2006. године немају обуку за оно најнеопходније: Закон о пореском поступку и наплати локалних пореза, али су зато имали много непотребних „удружења“ које називају обуком.

Колико разумемо – реформе врло често значе лутање по законима и могућим решењима. Тако је и са доношењем закона. Много пута се законодавац није снашао и није предвидео колико лоше последице закона могу да буду. Или је само предвидео?

Друга ствар је намера. Некада су веома пазили да закони не нарушавају робу владара, а то се ни сада није много променило. Тако су закони увек били на страни администрације и функционера – никада на страни грађана, али ипак није постојала законска могућност да грађани учествују у одлучивању. Немојте мислити да ће се општине „пожалити“ када им пошаљете своје мишљење, али се плаше и да заједно са предлогом њима можете да направите конференцију за новинаре или да се огласите јавно, како не би ризиковали да вас игноришу.

Без раста капацитета и свести, побољшања су немогућа, а партијска припадност администрације је „алфа и омега“ тог процеса. Администрација и функционери постали су продужена рука партија, које су морале да задовоље апетите партијског чланства за запошљавањем „државних јаслица“. Да, неки градоначелници и одборници желе да унапреде (бар) услуге грађанима. Да ли желите нову систематизацију за побољшање услуга? Одмах ће вам рећи да сте луди што радите ово и да ако отпустите тројицу, када дођу "остали" отпустиће 30 "наших", а ако неангажованим администраторима дате неке захтевније задатке, они ће саботирати, јер „ми смо њихова партија на власти“ или „успориће – колико могу“.

Новац је као мала риба

Закон о раду је највиши закон у судовима и скоро сви који су добили отказ враћени су на посао. Сада многи градоначелници „плачу” јер немају кадрове који су им потребни. А они желе европске пројекте, да граде, да организују састанке, едукације, путовања за администрацију у иностранство, где има доброг образовања и добрих примера, које можемо пренети у нашу земљу. Новац је као мала риба: има га, али га је тешко ухватити! Рибе су мале, мрежа је поцепана и намењена је за хватање китова. Зато је позитивно што и општине схватају да ће бити сиромашне као црквени мишеви ако не стварају кадрове. Он је већ свестан тога, али и градоначелник долази из журке – да се не заборави!

Е, то је прича о новим компетенцијама, којима је потребан капацитет. Кад нема политичке воље, нема ничега и децентрализација се може звати како год хоћемо, али ће почети да узима маха када општине више неће имати избора (када општине неће моћи да задовоље ни најосновније грађанско потребе), већ да покрене тај „систем заслуга“ (напредовање по заслугама или „систем каријере“) кадрова, јер ће то почети да се одражава на партијски рејтинг. Рејтинг партија може да реши многе ствари, ако га нападнемо организованије и без много меморисања. Гомиле смећа на улицама то могу да „гурну” више од недостатка уличне расвете коју (ионако) плаћамо, али за сада то што се грађанин не пита нема много утицаја и није „полуга”. гурати".

Задаци, посебно на нивоу закона, су тешки. Закон је такав, али то није проблем. Проблем је ако вам "правни лавиринт", који за администратора није непремостив, даје алиби за нерад, преваранте и корупцију.

Нико не може да одобрава акте Владе и обавезује општине и установљене органе и комисије на републичком нивоу и комисије на локалном нивоу, које морају да формирају у општинама, како би одговориле на те стратегије, акционе планове, планови управљања, дневни ред „за ово и оно“, препоруке, подзаконски акти. То општинама даје огроман посао који не могу да оставе по страни и кажу: „Не треба нам то, имамо важније задатке“. У ствари, реч је о номиналним актима, од којих ће већина ступити на снагу „након уласка Македоније у ЕУ” и нема ни теоретске шансе да све спроведу на терену. Међутим, градоначелник треба да их „предложи” Већу, да их усвоји, да за то формира неку врсту „тела”, да обезбеди правилник за то тело, да одобри начине извештавања и обавештавања ресорног министарства. Све ово троши време и ресурсе, тако да врло често нема времена за боље размишљање о важним стварима.

Истини за вољу, власти желе да из очију јавности уклоне „важније ствари“, а то је „пут новца“, како би се „плановима“ и „стратегијама“ бавили уласком у Европу. „. То је истина: „Гледај што даље од моје куће да не питаш шта твоја косилица ради у мом дворишту“! Па, троши и слабе ресурсе најпосвећенијих кадрова у општини.

Сложено, а једноставно

Фараон би рекао: „Нека се сагради пирамида“. Није га било брига ни како, ни чиме, ни ко, ни где ће за то наћи новац. Његова воља је била закон. Да ли би наметнули нове порезе сиротињи, да ли би започели рат да имају нове робове, да ли би ишли на распродају државног богатства... одлучиле су чиновници, јер је лакше изгубити главу ако нема. пирамида, него ако продаш жито и буде глад и пошаст.

Данас се ништа није променило, иако нема фараона. Међутим, постоје разлике. Данас се тај процес назива „институционализација политичке воље“. Делује веома сложено, али једноставно: када странке имају одређену вољу за нешто, то кажу у парламенту и онда треба да се припреми закон, да се воља оствари (да се „објективише”). Дакле, закон предвиђа правила и који ће то орган, који орган, агенција, комисија... спроводити. Ево разлике: видимо колико кошта, колико траје, имамо ли капацитета за такве подвиге... Тако је (барем) у теорији. У пракси се чини да нам недостаје фараон: многе наше „пирамиде“ нису изграђене, иако су финансиране. Редовно се дешава да политичари гласају за нешто, за шта знају да се неће остварити, колико им се „паре врте“... кроз руке.

Дакле, као и у целом свету, и ми смо одлучили да постоји локална власт. Оно што ће општине радити зове се „надлежност“. Због тога што су наше општине мање и слабије, а потребне су веће ствари, као што је заједничко одлагање смећа, или регионални путеви, или заједничке институције за многе ствари, створени су и региони са по десетак општина (они називају их „планираним регионима“). Министарство за локалну самоуправу постављено је на све општине и регионе и прича може да почне. Како се постављају све институције, да би се остварила политичка воља, зове се: Институционално постављање децентрализације и регионализације.

Плакање, глупирање, лажирање

Југославија је имала веома јаке општине, али није било таквих „региона“, као што су организоване институције. Општине су тада трошиле огроман део буџетског новца и имале огроман број обавеза. Македонију смо експресно централизовали, али је дошло време да се поново децентрализујемо, не како смо хтели, већ како нам је речено „са стране“ да морамо.
Једноставно смо чекали да нас Европљани науче да морамо имати и локалну власт. Ми смо, да смо хтели, могли да продамо „басму” Европи за општине и децентрализацију, јер смо имали један од најфункционалнијих локалних система на свету, али смо, као сва послушна деца, ћутали и дивили се дивном изуму: Општине? Вау, како си то смислио?
Додуше, и они су после били изненађени колико смо били вешти да проглашавамо општине, доносимо законе, да сва власт и новац остане на централном нивоу, а и оно мало што је општинама дато управљала је странка на централни ниво: десни перпетуум мобиле.

Јадни Европљани, мислили су да ништа не разумемо, а партијама и врхунским администраторима „провлачили су им се возови кроз ноге“, а чија се штета тренутно не зна. Резултат? Децентрализација је постала сироче, са много паразита у њој. Народни лекар је рекао: „Умреће“!

Сада то раде и са регионима, јер су странци рекли да је потребан велики напор да се формира регионална свест, ако желимо да развијамо боље услуге, чисту животну средину и брендове, који ће „продати“ наше производе, производити нове производи и постају „гравитација“ за младе генерације.

Наши се и даље праве да ништа не разумеју, а на нашу штету, јер не развијамо капацитете за децентрализацију и регионализацију, добро управљање општинама и заустављање наше дамле – исељења. Ми само развијамо капацитет за крађу и сопствених и страних пројеката, што ће се врло брзо претворити у капацитет за плакање.

Плач, лажирање, лажирање и крађа, ово су најефикаснији македонски производи за дом и за ЕУ.

(Крај)

Текстови су настали у оквиру пројекта АГТИС под називом „Отворене општине, са отвореним подацима“, који финансира НЕД.

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“

Опширније:

Урбанизам и други злочин (1): Црне паре колико хоћеш
Урбанизам и други злочини (2): Не могу сви бити задовољни (ако странка није)
Урбанизам и други злочини (3): Припреме за просторни план 2021-2042 у 2022!
Урбанизам и други злочин (4): Просторни план и друге шале
Урбанизам и други злочини (5): „Туче“ за инспекторско место су прошлост
Урбанизам и други криминал (6): Нејасности око инспектора у правним лавиринтима