Да ли постоји унутрашња институционална борба инспектора за неопходна побољшања? „Локали“ немају много маневарског простора да изражавају такве забринутости, јер они не праве планове и програме, ништа их не питају и не укључују у „пројекте“, већ држава инспектори то морају да ураде, па се питање углавном тиче њих.
Да ли је освојени додатак на плату од 30% затворио ову тему? Додуше, нису сви инспектори узели додатак, посебно општински.

Да би дошло до "објективних проблема" који успоравају надзор, пало им је на памет да лични статус и интегритет инспектора није довољно "напредан", па су га унапредили. Затим су локалне инспекторе одвојили од администрације и дали им осигурање за случај незгоде на раду (не за све). Тада су одлучили да инспектори нису мотивисани јер не постоје правила за развој каријере и професионализацију, а мештани су их, да не би били „сирочићи“, ставили под Инспекцијски савет да брине о њиховом статусу и напредовању. Тада смо имали оправдања да су процедуре лоше и корумпиране јер нису постојали подзаконски акти за инспекцијске поступке и правила и они су их прописали – стандардизовали су процедуру, али су увели и оцену на основу рада инспектора (као у фабрика - на норми). По којим критеријумима ће се та процена одвијати, остало је недефинисано, односно толико су је закомпликовали да је на папиру постала недостижна реч, не зна се по ком закону и по ком општем критеријуму, већ само да је „ број решених предмета је пресудан“.

Квалитет и циљеви

Квалитет надзора и циљеви изречених мера, као и ефекат који се постиже тим мерама, превазилазе ову математику.
Сам инспекцијски тим (њих највећи број) сматра да поступке треба водити према коефицијенту сложености поступка. То би значило да би инспектори поступили до одређеног нивоа, затим би управник требало да предузме прекршајне ​​радње, а даље поступак треба да води државни инспектор. Наравно, ово мишљење је изузетно проблематично из више разлога, од којих је најважнији то што отвара много нових „адреса“ онима који нуде мито да обуставе поступак, где могу да подмите.
Много је других самовоља у самим законским одлукама које одвезују руке градоначелницима и централној власти (странака), како у пријему инспектора, тако и у поступању по њиховом поступању. На пример, није прописано са којим образовањем неко може да постане инспектор, а прописани су различити услови запошљавања за државни и општински ниво, у условима када критеријуми за избор нису прецизно утврђени.

И не само у запошљавању, већ и у самом раду и организацији инспектората има нејасноћа. На пример, млађи инспектор може да спроведе поступак у оквиру своје надлежности, а затим да га преда инспектору-саветнику.

У већини општина га нема, а и да постоји, не постоји прописана процедура преласка предмета са нижег на вишег инспектора. На питање да ли инспектор из једног округа може да преда предмет вишем инспектору из другог округа није одговорено, а и ако је могуће, не зна се којим актом се то ради. Не зна се ни да ли инспектори из једне области могу да делују у другој (или му треба нова дозвола). Градоначелници то за сада „заташкавају” и дозвољавају инспекторима из једне области да делују у другој, а то што се то ради само са административним радницима – није битно. Инспектори нису администратори.

Такође се не зна да ли важе дозволе инспектора када прелазе из једног подручја у друго, или није прописан чин инспектора да буде руководилац.

Нема процене, нема категоризације

Ризик за „излазак на терен” (надзор) се спроводи уз „процену ризика”, која је дата у годишњем плану рада, али то не важи за мештане, који такав план не припремају.

Сви субјекти надзора су у истом кошу, без обзира на озбиљну повреду или повреду. Не постоји процена или категоризација тих предмета (кривична историја), као у свим западним земљама. Тако највећег „апача” неће обилазити инспекције, а нека „слатка” са радњом може да га тресе кад хоће.

Сви ови проблеми, који су већ уочени и разматрани, могу се решити на много начина, али ни у једном предложеном закону нико не рачуна на „имиџ инспектора“, на његов интегритет, високо образовање, високу плату (што би било повезано да уз огромне новчане казне и губитак стечене имовине, уколико буде ухваћен у корупцији), степен његове умешаности (проценти наплате, квалитативне и квантитативне мере итд.). У то се сви куну, а онда забораве, предлажући такве мере, са којима „иду на вукова уста“ (било централној власти или неком регионалном органу). Уместо тога, говори се о посебном буџету за службу, о „комуналној полицији“ за изрицање обавезних казни, о регионалним органима итд. Нико не жели ни да се сети шта је урађено са нотаром, који је постао „панацеја“ за правосудне глупости и оптеретио правосудни сектор. Зашто се то не би увело и код инспекције?

Садашњи предлози, који би могли донекле помоћи, тичу се увођења категорија „град“ и „рурални“ инспекторат, увођења контролне листе, рада у две смене или целодневног (24-часовног) рада, неке врсте „отворене линије“. “ систем, дежурства и дежурства. током ноћних сати, викендом и празницима и сл. Постоје и такви предлози који захтевају заједничко деловање више инспектора (због утицаја и корупције), као и увођење „е-инспектора” за умрежавање свих инспекцијских служби (за растерећење субјеката надзора).

У предлозима нема системских предлога за усклађивање закона са општим законима и између општих закона, нити за увођење високог образовања за инспекторе (ван утицаја државе), као што су стране управне средње школе, њихово школовање у иностранству, нити постоје било какве разговоре о дерегулацији рада неких инспектората, државном испиту за инспекторе итд. Уместо тога, предлаже се само усаглашавање неких правних сукоба.

А шта ако градоначелник не прође?

Дезоријентација овог процеса унапређења инспекцијског надзора, смањења корупције и обезбеђивања независности и законитог рада инспектора види се и у предлозима обуке начелника и општинске управе за њихова овлашћења у инспекцијском надзору, као да то није регулисано законом. А шта ако градоначелник не прође после обуке?

На пример, узмимо конструкцију као лак пример. Страх је да градоначелник издаје грађевинску дозволу, али инвеститор има право да захтева измене плана током изградње (три спрата претвори у 13), као да је његов „захтев” обавезан за општину и урбанисте. Инспектор мора да добије налог за надзор од градоначелника и он би тада могао само да „састави записник”, што није тачно, ако инвеститор „не иде путем” да 3 спрата претвори у 13, што опет зависи од многих фактори, који (тако знамо) узимају мито и због тога могу бити кривично гоњени. Зато се предлаже да инспекторат буде ван општине. Дакле, због ситуације да „секира може да падне и да нагне дете“, не померамо секиру, већ рушимо кућу и градимо нову. Браво реформатори.

Е, таква је ситуација са нашим дизајном инспекцијског надзора и оно што смета инспекторима, професорима, општинама, а онда ће нас све грађане заболети глава од њиховог промишљања, које не долази из памети паметних, већ из новчаника „способан“. Углавном, сиве еминенције у министарству саобраћаја и веза и у Влади поново ће бити позване да размишљају како „секира не бије дете“, а ми ћемо жвакати нови правни лавиринт у који „пребијени увек улази претучен“.

Овде је прича иста као иу сваком другом крају у Македонији – шачица инспектора поквари цело жито. Али какол је везан за власт и ми ту не можемо ништа, без опсежних и искрених реформи. Како ће се спроводити код оваквих политичара и још горе невладиних организација, које би требало да надгледају такву реформу, ни Бог не зна.

Прича о реформама

Најопаснији фактор за (искрене и дубоке) реформе нису ни политичари ни невладине организације. Реч је о најискуснијим и најобразованијим и упућеним администраторима са високих ешалона, који су везани за политику, али за своју корист. Они све знају, учествују у доношењу закона и прописа, саветују министра и државне секретаре, припремају реформе, стратегије и шта све не. Они се приклањају опаснијим транспарентнијим лидерима мишљења и експертима, далеко чешће него политичарима. Они уживају у својој улози у лавиринту закона који сами креирају, да само они могу слободно да „пливају” као ајкуле. Они су ту да осмисле пут и да остваре најнеухватљивије жеље државних функционера, партијских привредника и парламентараца. Они дозвољавају или блокирају, по закону.

Имају унутрашњи систем усисавања државе (дневници, аванси, путовања, услуге за пријатеље и родбину, учешће у комисијама других министарстава, комисија и владе...), систем „експлоатације“ страних пројеката за своје сврхе, учешће у перпетуум – мобилном партијском запошљавању, имају систем солидарности са судијама, тужиоцима, професорима... Они су „мозак“ политичара и нелегалних бизниса.

Шта год да раде, једно је константно: реформе не смеју да се дешавају, бар не оне које би нешто промениле. И да политичари то желе, до реформи неће доћи, јер ће их елегантно саботирати и кроз саму реформску стратегију и преко својих послушних играча – незнајковског, који имају само један циљ, а то је да елиминишу све спољне учеснике у реформама, која може нешто да промени.

То је цела прича о реформама које морају да буду, али ситуација и играчи морају остати исти. Те штеточине се играју са државом како хоће, свесни да нових играча може бити само ако их она одобри (углавном су то њихови рођаци или партнери са којима чине злочин) и могу да прогурају сваку конкуренцију, тендер, иницијативу, па чак и владе.

Сваки искуснији политичар то зна и не бори се против њих, већ „лежи на брашну“ и користи њихове „услуге“, које са посебним задовољством пружају, знајући да су повезани са свима, на свим нивоима.

(наставак)

Сутра: Урбанизам и остатак злочина (7): Која централа - таква тачка гледишта, а децентрализација "сироче"

Текстови су настали у оквиру пројекта АГТИС под називом „Отворене општине, са отвореним подацима“, који финансира НЕД.

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“

Опширније:

Урбанизам и други злочин (1): Црне паре колико хоћеш

Урбанизам и други злочини (2): Не могу сви бити задовољни (ако странка није)

Урбанизам и други злочини (3): Припреме за просторни план 2021-2042 у 2022!

Урбанизам и други злочин (4): Просторни план и друге шале

Урбанизам и други злочини (5): „Туче“ за инспекторско место су прошлост