Урбанизам и други злочини (5): „Туче“ за инспекторско место су прошлост
Има мање од 300 лиценцираних општинских инспектора, а свега 50 до 60 њих су лиценцирани грађевински инспектори, што је премало да би могло да задовољи захтеве грађана.
Сваки случај (за који сматрају да би требало да иде пре инспекције) грађани могу пријавити инспекцијским службама или градоначелнику писмом, мејлом, преко сајта општине, на шалтеру у општини (архива), телефоном или лично у канцеларија инспектора. Ако не знају који је инспектор надлежни, рећи ће му у општини. Време за које инспектор мора да реагује креће се од „хитно” (један до два дана, до 5 дана), а најкасније до месец дана.
Објављују се записници и/или рјешења инспекцијских надзора, објављују програми, планови и извјештаји инспекцијских надзора, као и рјешења, посебно ако се ради о животној средини, здрављу или имовини грађана.
Ово је теорија изнад, а пракса испод. Пракса такође захтева мало образовања, што може да личи на теорију завере.
Инспектори морају да обезбеде спровођење закона, а раде по Закону о инспекцијском надзору, који спроводи („надзира“) Инспекцијски савет – централни орган свих инспектората. Овај орган издаје и лиценце за инспекторе. Други закон, који регулише рад инспектора у смислу казни, јесте Закон о прекршајима, али је веома тежак за спровођење (из разних разлога се спроводи мање од 30% пријава).
Овакав аранжман чини инспекцијску службу високопрофесионалном, што није адекватно награђено, ако сами инспектори „не раде на црно“ или „приме мито“. Тај „подухват” се дешава (готово искључиво) само ако инспектор осети некажњивост према себи, а то се дешава ако постоји заштита политичког естаблишмента, коју добија ако за њих извршава незаконите налоге.
Има мање од 300 лиценцираних општинских инспектора, а свега 50 до 60 њих су лиценцирани грађевински инспектори, што је премало да би могло да задовољи захтеве грађана.
„Успешне“ реформе
Инспектори код нас, као и у свету, имају различита стручна звања, а пре тога су „кандидати за инспекторе”. За лиценцу је потребно студирање и полагање, у условима у којима недостају ментори за добијање лиценце. Порески инспектори су изузети из овог система инспекције. Овде се МИОА није прославила својим „успелим“ реформама, па је само успела да направи страшну збрку са шифрама из систематизације радних места. Општински порезници су их изгубили „у преводу” и свако ће их водити како хоће. Ниске плате су прилог главном јелу.
Иако се каже да су Закон о прекршајима и ЗИН главни закони по којима поступају инспекторати, они поступају по „материјалним законима“, који су (регулишу сасвим специфичне ствари из неког сектора) „посебни закони“ или лек специалис, који се морају поштовати са њиховим „општим законима“, или лек генералис, јер из њих произилазе. Тај „општи закон” регулише поступак, који одговара на питање „како”, али не и на питање „шта”.
Специфични сектор, где грађанин тражи издавање решења, или грађанин мора да плати таксу, казну или новчану казну, има и „општи закон“ и много конкретније законе, који произилазе из овог „општег“. Ти закони се зову „материјално право“ (Закон о грађењу, Правилник о накнади за уређење грађевинског земљишта, Закон о порезу на доходак грађана...). Тако је, ти материјални закони су (скоро сви) у супротности са њиховим општим законима, а сви заједно, не слажу се са Законом о општем управном поступку (ЗОУП), па се може поступати на овај или онај начин, зависно на коме закон коме одговара. Да би се извео овакав „правни подухват“, посебно ако се ради о великим новцима или услугама функционеру, бизнисмену или политичару, потребно је консултовати дубоку државу.
Без самосталности до партијског огранка
Истина је да без независности инспектора служба постаје партијски огранак, без ефикасности његове радње немају последице, закључак и превентивну улогу, без надлежности инспектора неће бити спровођења закона, предвидивости поступака, чак и примена закона и предвидљивост резултата поступка. Без овога је много паметније и ефикасније да особа која је на инспекцији улаже у корупцију инспектора или „оног изнад њега“, уместо да спроводи законске обавезе.
Општине су у помало чудној ситуацији, јер су и „пружаоци услуга грађанима“ (по закону) и саме врше инспекцијски надзор, што је нелогично. Општина је оснивач разних комуналних и других предузећа и треба да их „дрма” инспектор који ради у општини (ово је отворени сукоб интереса). Из тих разлога постоје разматрања да општине не би требало да имају своје инспекторате, већ да треба да постоји републички или регионални инспекцијски орган, нека врста „агенције“, што је смешан предлог, јер узроци незаконитих утицаја неће бити уклоњена. Видели смо то и покушаји „нестраначког именовања“ дали су катастрофалне резултате.
Постоји 45 врста инспектората, а само 10 округа у општинама. Неке инспекције на државном нивоу имају само по неколико инспектора, а најбројнији су комунални, грађевински и еколошки инспектори. Они „покривају” преко 170 закона. Они не прописују јасно надлежности сваког појединачног инспектората, па се чак може рећи да су преплитали надлежности инспектора до те мере да не морају да поступају.
Општине немају довољно новца, стручног кадра и опреме за организовање ефикасних инспекцијских служби. Долази до тога да чак ни предвиђена места нису попуњена инспекторима, а 19 општина нема ни једног локалног инспектора. Наравно, бити инспектор није тако безбедно, јер претње и напади нису ретки, а често је њихов интегритет талац жеља градоначелника и партија. Такође, различита регионална примена закона доприноси томе да се саме компаније не придржавају закона („у Тетову нема казни, али у Битољу за исте – има“). То такође одвраћа инспекторе од деловања и увођења неке врсте побуне против такве ситуације.
Плате инспектора, у поређењу са сложеношћу посла и опасностима и утицајима на обављање посла - су мизерне, а раде са веома лошом опремом и возилима, често су им канцеларије лошије од студентског купатила. Да је била већа плата и стимулација за излазак на терен, остали фактори не би били пресудни за поштен и предан рад, али видели смо и раније да су судије постале „банде мита“, одмах након што су нечувено подигле плате. високо, па тешко да то можемо доказати.
Незнање или непоштовање
Незнање је тешко одвојити од непоштовања закона! На првом месту, то је широко ратиште ЗОУП-а са Законом о прекршајима и материјалним законима. Други фронт воде материјални закони и ЗОУП. Трећи фронт су неприменљиве одредбе у материјалним законима, а четврти различите надлежности државних и општинских инспектора. Овде, на пример, локални инспектори немају овлашћења да делују у многим случајевима на терену, када са њима нема полиције (како ћете некога натерати да покаже легитимацију или да не напусти место?). Казне и новчане казне нису усаглашене, па се не зна да ли ће бити „кажњене” по Закону о прекршајима или по материјалном праву, што може бити разлика „небо-земља”.
Незнање се често узима као разлог када је у питању корупција, па кажу „дете није знало“. Инспектори могу саботирати сваки поступак (ако желе) најтривијалнијим поступцима. На пример, инспектор може да користи старе обрасце за записнике и решење (општине обично немају нове прописане обрасце), па његово решење „пада” пред другостепену комисију. Или, може донети решење по материјалном праву, а може бити супротно одредбама ЗОУП-а, и поново пасти. У сложенијим (читај „скупљим“) случајевима, као што су они за грађевинарство, инспектор може да захтева „комбиновани преглед“, уз налог да се изврши заједнички ванредни инспекцијски надзор, тако да се инспекцијски надзор одвија веома касно или је блокиран. од стране других институција. Дешавало се да грађевинска инспекција изађе на терен и изврши надзор над потпуно погрешним објектом, само зато што се на једном кућном броју налазе 3-4 куће, разврстане по „а“, „б“, „ц“... Тако ће не види где су сипали песак, креч, цигле, мешалице за бетон итд. За 100-500 евра неке инспекције се врло лако збуне.
Али то је најмањи проблем, као што недостатак „прочишћених верзија закона“ није велики проблем. Много је случајева да различити инспектори оспоравају потпуно различите верзије истог члана, који је измењен, обрисан или додан, али ко ће га следити, када се закони пречесто мењају, допуњују, трпе „аутентично тумачење“ итд.? Ко ће следити и да ли су донети подзаконски акти, који су предвиђени доношењем закона, а без којих се закон не може спроводити? А шта ако те подзаконске акте не доноси исти орган, већ нека друга власт „треба да их донесе“? На срећу, сви су већ усвојени и раскошно се „трче” на све опште законе, али су заборавили да направе трошковник за инспекцијску контролу, па су сада на терет општине и државе. Некада су инспектори бар узимали „узорке” алкохолних пића да би проверили алкохол – о трошку државе. Шта ће душице са овом ситуацијом, бар нека пију да забораве и оду у посету са понијима и вискијем из узорака.
Моћи су потпуно иста прича. У просвети се не зна шта је општинско, а шта државно, па се за исти предмет и једни и други различито понашају и међусобно се не такмиче, посебно ако су општинска и државна инспекцијска служба под различитим партијама.
И оваца на броју и вукова сита
Постоје још тривијални проблеми, као што је различита терминологија у различитим законима. У Закону о инспекцијском надзору (ЗИН) постоји „потерница“, а у „матичним“ законима постоји само „закључак за извршење“. Да се ради о проблему говори и чињеница да Државна комисија за одлучивање у другом степену у области инспекцијског надзора и прекршајног поступка, поништава пријаве инспектора због „непоштовања закона”, јер у Комисија признаје само радње у складу са ЗОУП-ом. Тако су овце бројне, а вукови (који желе да их оглобе) пуни.
Ова трговина захтева веома висок ниво сарадње унутар система, односно са Инспекцијским саветом, као и са градоначелницима и другим државним органима (не само ради размене информација, већ и због размене стручности за примена читаве гомиле различитих закона). Од тога често зависи квалитет поступка и изречене мере. И овде су инспектори сасвим задовољни, осим несразмерно велике зависности од градоначелника и скоро половина инспектора жели да раде на регионалном нивоу, али као да нису разрадили систем у својим главама, да је може бити опасан и узалудан инструмент, јер би контролу имале неке друге више структуре, што уопште није систем супсидијарности (најниже власти, која је способна за то), већ централизације, јер „Регије “ (Центри за развој планских региона) немају моћ и нико не зна зашто уопште постоје. Џаба држави (или не знам коме) стало да да новац и рад овим „Регионима“. Они су избор општина, што значи: партија.
Увек постоје неке анкете у којима инспектори морају да изнесу своје мишљење, направе стратегије за спречавање корупције и сукоба интереса, утврде да постоје „јаки ризици од корупције“ и анализирају и поново анализирају где су ризици. Народ би рекао „чуди се колико деце имаш Анђелика“! И шта? Дошли су до закључка (ДКСК) да је неопходно „анализирати корупционашке ризике у инспекцијским службама, отклонити их, ојачати интегритет и капацитете инспектора, укључујући и обавезу подношења извештаја о својој имовини и сукобу интереса”. . Каква узалудност празних тирада, за које се троше европски новац.
(наставак)
Сутра: Урбанизам и други криминал (6): Нејасности око инспектора у правним лавиринтима
Текстови су настали у оквиру пројекта АГТИС под називом „Отворене општине, са отвореним подацима“, који финансира НЕД.
ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“
Опширније:
