Посебна прича је усклађивање различитих секторских стратегија са Просторним планом државе (обавеза утврђена Законом о спровођењу просторног плана). Али овде нема приче: нема поравнања! Зато је и настала Национална стратегија развоја која (међутим) ништа не значи и само купује време.

Губитак у планирању се може видети и из трчања по различитим методологијама у утврђивању теренских чињеница са аспекта одрживости (они то зову „истраживачки процес“), које су преузете из великих европских и светских система: УНЕП8, Хабитат Агенда, ОЕЦД програм9 . Реч је о индикаторима за израду просторних планова.
Овде је, на пример, потребно проценити степен угрожености становништва и материјалних добара (ризици од катастрофе) и на основу резултата такве анализе одредити најприкладније мере заштите и ублажавања последица могућих догађаја. У Југославији смо тада имали врло детаљне и опсежне планове, али смо „заборавили“ како то да урадимо?! Коме смета да заборави да смо после земљотреса 1963. научили „како се то ради“? Странци нам кажу да смо ретроактивно планирали те ризике и да смо се фокусирали на постојеће, а не на нове опасности (пандемије и прилагођавање простора у односу на њих, ризици од катастрофа и климатских промена, ризици због урбанизације итд.) , односно фокусирали смо се на „опасност“ а не на „изложеност и рањивост критичне инфраструктуре и становништва у постојећим зонама опасности“. Имају примедбе и на „недостатак детаља у идентификовању и приоритизацији мера и активности које ће омогућити превенцију постојећих ризика и претњи и ублажавање нових, бољи одговор, отпоран опоравак...“. Има замјерки на укључивање институција и грађана.

Прво изградите дивље, па легализујте

Лако се може назвати "блинк Асан да ти баам"!

Дивље градимо како хоћемо и где хоћемо, па легализујемо. Градимо, иако и школовани архитекта и урбаниста види да ће се народ предати на прву кишу. То јој се догодило, зар не? Имамо „бесплатну бесправну градњу, са политичким и институционалним „амин”, ватрогасна возила старија од 30 година, несервисиране авионе и чамце, мерне инструменте који годинама не раде, јер годишњи редовни сервиси коштају мало богатство, а чланарина у стручним органима ЕУ је прескуп, софтвер захтева стално одржавање и стручњаке, за сваку ситницу треба лиценцирање ЕУ и стотине других прескупих ствари, а то су најмањи проблеми. Већи су партијски кадрови, који воде бројне „стручне” институције, а једино што знају о „занату” је да краду и расписују тендере, или (још горе) не покушавају ни да управљају институцијом, али и законима. , који су непримењиви у нашим условима. Па зар и ми не градимо дивље по националним парковима, а док сазнамо ко је главни, парка и језера више нема.

Дакле, када у Просторни план уђу ове ултракомпликоване европске методологије, необразовани кадрови, застарела основна и техничка средства, исполитизовано руковођење институцијама свих врста, које су везане за секторско и (следствено) просторно планирање, емисија ће настају у којима нико ништа не зна, па мораш да се претвараш да радиш на неком просторном плану.

Уместо правог планирања – гломазни планови

Просторни план се у великој мери не бави смањењем ризика од катастрофа (ДРР). Стари планови из Југославије савршено су функционисали са старим методологијама, али сада треба да видите на монитору свог лаптопа да је мерни инструмент показао да је вода дошла или да има дима из шуме, да верујете да се нешто дешава. Тада смо имали очи, нос и уши и мање пожара, поплава итд. Али ко ће знати? Можда плаћена нова технологија, одржавање и лиценце (све долазе из земаља донатора) вреде више од здравог разума и нашег искуства и сазнања да са кишама реке расту, да је уз полицијски активизам и казне мање пожара, а код забаве кадрови на челу стручних институција и једно и друго су узалудни.

Уместо реалног планирања – на основу наших услова, говоримо о бројним гломазним плановима (нпр. Национална стратегија развоја – НРС је блиска националном просторном плану) и о „заинтересованим странама“, које је (молим) требало „идентификовати и укључени у конструктивни дијалог већ у раној фази израде документа“. Држава формира агенције, комисије, разне органе „за ово и оно“, али они нису идентификовани!

Говоримо и о „интердисциплинарности“ и „великом броју реномираних стручњака из различитих области“. „Стручњаци” су се одбранили од наших политичара, али и од донатора, који су ту да реализују „наш” пројекат, али да се не муче превише. Њихов прагматизам, када иза Потемкинове фасаде институције не нађу ништа осим гомиле људи која ту и тамо маше, је легендарна. Да не би морали да прогласе пројекте неуспешним, могу то да ураде црно на бело. На крају ће написати да има помака, али су потребна побољшања. Упс, нови пројекат!

Теорија и пракса

Дерегулација, децентрализација и деинституционализација функција су законски прописане, али их нико не користи као начин решавања основних проблема.

Како (у теорији) треба да се уради урбанистичко планирање. Прво је просторни план земље који садржи (буквално) све доступне податке за целу територију земље, од броја аутомобила до издашности изворишта, историјских промена у речним токовима, животињских врста и њихове заступљености. Буквално, сваки податак.

Затим се носе ГУП - ови и на крају ДУП. У обзир се узимају сви до тада донети урбанистички акти. ГУП-ови дају намену зона (терена) града и насеља, а ДУП-ови детаљно одређују, према намени целина, стање катастарске парцеле, границе где се може градити на тим парцелама. („грађевинске линије“). Ако је то зона за мале услуге, ту неће дозволити стамбену кућу. Ако је за зеленило, мора да остане парк и ту нема прича и индивидуалних жеља. Ако је предвиђено да 50% земљишта буде за становање, не може бити 51%.

ГУП није за грађане, већ само за урбанисте. Овде „сањају“ о идентитету градова и села и њиховој урбаној будућности, за много година.
Оно што грађани највише знају је функционисање делова града, али за њих овде нема места. Ако су негде садили дуван и овде су принос и квалитет на светском нивоу, овде можемо да их пустимо да прерађују мермер. Тамо где је мермер, мора бити само пета категорија земљишта да би рудници могли да разбацују шут по јефтино купљеним њивама, што је дало рекордан принос трешања.

Тако је у теорији.

Када град добије ГУП, онда би требало да распише конкурс за „архитектонско-урбанистичко решење”. Израђују их заинтересована предузећа за урбанизам, у форми папира, са потребним нацртима и описима решења сваке зоне ГУП - от, а град мора да изабере најбоље решење. Он то плаћа у виду "награда". Након тога "град" прави тендер намењен привредницима и заинтересованим лицима који би га спровели - по плану. Истовремено, јавни интерес је 99 одсто целе ствари и мора се заштитити у сваком погледу и сви лични и пословни „апетити“ не смеју да га помере ни за милиметар. Заинтересовани треба да пронађу економску логику приликом пријаве на тендер.

Новац зарађен криминалом улаже се кроз криминал

Ову теорију нико не доказује. Ову непољопривредну делатност води општина која је вођена многим интересима. Сада се најчешће уважавају прво лични и партијски интереси, али и интереси постојећих привредника, који „баце око на то и то” и спремни су да се „подмажу” за то. После њих долазе страни бизнисмени, па и наши политичари, који су отворили страну фирму, а сада враћају покрадени новац као стране инвестиције. Међутим, логика је јака: новац зарађен криминалом се улаже кроз криминал. Чак и да је реч о правим страним инвестицијама, без македонског порекла, наши поштени „лихвари“ ће им понудити огромну зараду, ако им пруже руку.

Имао је и још увек има велики утицај на све врсте планирања и невиђене турбуленције на тржишту рада, конкуренцију и „преливање“ квалификоване радне снаге, која је (срамотно) била жила куцавица унутрашњег развоја у индустрији шрафцигера. Имало је утицаја свуда, а посебно у грађевинском сектору и стандарду најсиромашнијих (нпр. ренте су им скочиле 3-5 пута).

Иако се чини да је то далеко од просторног планирања – није тако. Ове појаве ће снажно обезвредити сваки план, који није планирао ове тенденције, јер планирање не толерише „сумњиве револуције“. Развој се одвија полако, са добрим универзитетима, државним испитима за сваки „факултет“ (да, да, онима против којих смо протестовали), уз поштено увођење стандарда, уз успостављање фер конкурентног тржишта, са довољно високим порезима на имовину, за богати да не одустају од улагања, са малом и стручном администрацијом и са немешањем државе у посао, која мора да уведе саморегулацију, а не да чека „државни бич“. За све то су потребни планови, а просторни план мора све то узети као основу.

"Индустрија шрафцигера"

Већ смо видели кампање за привлачење страних инвестиција, где смо им дали кундак да доведу „индустрију шрафцигера“, а ми смо им правили зоне, стазе и путеве, довели им струју, дали смо им субвенције за сваког запосленог, дали смо им подстицајима, порезима и ослобађањем од парафискалних дажбина, „избавили“ смо их од проблема са синдикатима, дали им „дозволе за загађивање“, за непоштовање стандарда и још много тога. Резултати су послужили политичарима, а мито још више, док је држава добила „запошљавање“ од којег нико није имао користи и озбиљно нарушило тржиште рада и расподелу конкретних кадрова.

При томе, нисмо имали доњу границу у промени ДУП-а, само да им одговара. Већина њих, када су рокови за давање субвенција и уплату доприноса радника, само „подвили реп” и отишли. Неки су, хвала Богу, остали са својим шрафцигерима, али немају довољно радне снаге, јер су нам најбољи послодавац Хрватска, Црна Гора, Чешка, Холандија и Немачка, а у ИТ индустрији цео свет запошљава Македонце, наводи статистике. Прави инвеститори су углавном заинтересовани за квалификовану радну снагу и добре руководиоце постројења, инжењере и капацитете. Други за њих је „гола вода“. Али за ове "наше - стране" инвеститоре то је главни апетит: Да се ​​украде још мало.

Све ово неће бити битно, јер је ветар већ однео, али „протраћени простор”, зграде напуцане – једна до друге и енормно појачан саобраћај снизили су животни стандард. Будући типови „Живим у центру” то ће на тежи начин сазнати.

Појединачне уносне урбане приче су прича за себе – свака са својом судбином, са сопственом злоупотребом закона и моћи, свака са својим теретом будућег урбанистичког планирања. Важно је једно, чак и да су општине новац од комуналаца узеле од инвеститора, од тога нису имале велике користи и дале су га за запошљавање јадних партијских кадрова, родбине и љубавника. Као и са урбанизмом: радна места попуњена - посао недовршен. Дакле, круг је затворен и "нови почетак" се врти у круг, изнова и изнова.

(наставак)

Сутра: Урбанизам и други злочини (5): „Туче“ за инспекторско место су прошлост

Текстови су настали у оквиру пројекта АГТИС под називом „Отворене општине, са отвореним подацима“, који финансира НЕД.

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“

https://www.slobodenpecat.mk/urbanizmot-i-ostanatiot-kriminal-1-crni-pari-kolku-sakash/

https://www.slobodenpecat.mk/urbanizmot-i-ostanatiot-kriminal-2-ne-mozhat-site-da-bidat-zadovolni-ako-partijata-ne-e/

Урбанизам и други злочини (2): Не могу сви бити задовољни (ако странка није)