Тихи хероји наших дана

Градска болница/ Фото: Слободен Печат/ Слободан Ђурић

Некако смо се навикли, скоро од прве, да критикујемо све и свашта са или без основа, а посебно место у нашим критикама заузима наш јавни здравствени систем. Рекао бих добро утемељен. Али како неки кажу да је карма к...ва, имао сам прилике да се уверим у супротно. Био сам неколико дана „гост” на Универзитетској клиници за хируршке болести „Свети Наум Охридски” Скопље или популарно званој „Стара градска болница” у Скопљу. Према интерном распореду клинике, за моју „гостовање” био је задужен шеф операционог блока – специјалиста опште хирургије др Ђорђи Ставридис. У болницу сам примљен по свим уобичајеним процедурама, у четворокреветној „мушкој” соби. Када сам ушао у болницу, имена некадашњих врхунских хирурга, анестезиолога и других мајстора медицинске струке југословенског и европског калибра, попут проф. др Владислав Влајко Груев, др Јанко Обочки, др Аврам Балабанов, др Драгослав Младеновић, др Слободан Вучков итд. Ова и још нека имена наши старији суграђани сигурно памте само по добру. Па како је могуће да је садашња „репрезентација“ другачија од својих претходника? Просто немогуће! На нашу срећу, мајстори стварају мајсторе!

Реч пацијент потиче од латинске именице „патиентем“; првобитно значење речи значи „онај који се склапа“, или „преклапати“. Познато је да свака болест у мањој или већој мери деградира личност „оног који пати“, било да је реч о болу, дисфункцији организма итд. Имао сам прилику да на себи и свом телу тестирам здравствени систем наше земље, и претпостављам – даћете веру овом мом искуству из прве руке. Када се узме у обзир сувопарна статистика да се у Градској болници у Скопљу годишње обави више од 100.000 амбулантних прегледа и 4-5.000 хируршких интервенција, односно операција, можете ли замислити колико је наша Градска болница важна у нашем животу и здрављу?

др Љубен Арсенков/ Фото: Слободен Печат/ Слободан Ђурић

Градска болница је стара зграда у центру Скопља, чија је изградња почела далеке 1931. године; ван архитектонских филипика познатих по овој згради, рекао бих да су право богатство људи у медицинским униформама који свакодневно и пожртвовано брину и унапређују наше здравље, сматрају болничари, медицинске сестре, анестезиолози, интернисти, хирурзи - на челу са првим међу једнакима – чувеним хирургом у земљи и региону – др Љубеном Арсенковим.

Када сте последњи пут имали прилику да видите директора било које јавне установе у суботу пре поноћи како долази на посао само зато што је добио позив дежурног лекара да се ради о сложеној хируршкој интервенцији где знање и искуство др. Арсенков је био пресудан "бити или не бити"?

др Ђорђи Ставридис/ Фото: Слободен печат/ Слободан Ђурић

Мој здравствени „водич“ и исцелитељ, хирург др Ђорђи Ставридис, посећивао је своје пацијенте неколико пута дневно, укључујући и дане викенда, не губећи живце на незналачка питања или налазе које је прочитао ДР. ГООГЛЕ. За сваког од пацијената имао је времена и такта уз лепу реч, лекарски савет и ауторитет који је неопходан у раду са људима; повремено су његове проповеди пацијентима личиле на праве мини психијатријске третмане. Све у служби здравља пацијената. Импресиван! О хируршким способностима др Ставридиса – не коментаришем; довољно је знати да сам ја аутор ових редова ослобођен невоље, а све захваљујући рукама, уму и знању др. Ставридис. На моје запажање да неколико дана заредом чешће виђам медицинско особље него што се видим у огледалу и на моје питање др Ставридису „да ли је код куће“?, добио сам хладнокрван одговор да је то "његов дом". Изражено је без претенциозности или самосажаљења; једноставно је било. То важи и за др Столета Јованова, др Андреја, др Лиманија, др Надежду Спировску, др Нина Груева и све остале који су били у сталном присуству са пацијентима у болничким собама и ходницима. То је, између осталог, због недостатка било каквог кадра и покушаја запослених да буду седмоглави змајеви; да увек буде присутан тамо где је најпотребније.

Ако се као претпоставка узме стара латинска пословица која каже „медицус цурат натура санат“ (лекар лечи и природа лечи), додао бих да су „природа“ у мом случају медицинске сестре и њихово лечење пацијената. То је та мала армија вредних пчела у плаво-белим униформама без чије стручности, самопожртвовања и помоћи пацијената не може се добити здравствена битка. Понекад благи осмех или утешна реч значе више од свих лекова на свету! Те медицинске сестре имају имена вредна памћења – главна сестра Наташа Митровска, Љубица Бубе Ноевска, Елеонора Слезенковска, Јасмина Христовска и други чијих имена нисам запамтио (опростите).

После свега намеће ми се закључак да није све изгубљено, захваљујући примерима и људима које сам навео. Могло би, може и мора бити другачије. А они су људи од крви и меса, са својим бригама, капацитетима, породицама, пријатељима и још много тога. Наведене личности и њима сличне – наше друштво треба да их третира као највишу друштвену вредност од посебног значаја. Ово уопште није претенциозно с обзиром на коначне улоге и исходе. Здрав човек може све, болестан – ништа! Коначно, када би се један промил онога што сам лично видео из прве руке и „обрађивао“ у Градској болници применио и на друге сфере друштва, верујте, зачас би постао Монако. Па то су укратко тихи хероји наших дана. Бог их благословио!

Аутор је директор и директор за медије СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ

 

Драги читаоче,

Наш приступ веб садржајима је бесплатан, јер верујемо у једнакост информација, без обзира да ли неко може да плати или не. Због тога, да бисмо наставили са радом, тражимо подршку наше заједнице читалаца финансијски подржавајући Слободну штампу. Постаните члан Слободених Печата да помогнете објектима који ће нам омогућити дугорочне и квалитетне информације и ЗАЈЕДНО осигурајмо слободан и независан глас који ће УВЕК БИТИ НА СТРАНИ НАРОДА.

ПОДРЖИТЕ БЕСПЛАТНУ ШТАМПУ.
СА ПОЧЕТНИМ ИЗНОМ ОД 60 ДЕНАРА

Видео дана