"Марта Верина" аутор Драгана Лукан Николоски; режија Нина Николић; копродукција "Перипетија" и Македонског народног позоришта; премијера 8. новембра 2024; извођење текста.

Македонско позориште је у последњих неколико деценија доживело кризу драмског аутора, јер драмски аутори нуде врло мало текстова који су истовремено разиграни и гледљиви. Ова криза одсуства генерише изванредан број недостатака у процесима развоја позоришне сцене. То подразумева и ношење штаке у руци, као метафоре наше стечене и условљене неспособности. То значи да ћете ући у представу у којој са једном сумњом и без очекивања слушате македонски драмски текст. Драгана Лукан дипломирала је 2010. године на ФДУ у Скопљу на Одсеку за драматургију, магистрирала филмски и телевизијски сценарио. Написао је 5 драма у периоду од 2009. до 2024. године, а аутор је и неколико ТВ и филмских сценарија. Реч је о ауторки која је доследна свом перу, аналитична и практична у изразу. Њене реплике у „Марти Верини” су по потреби кратке, а монолошке форме истражене и исписане за глумачку динамику у савременом позоришту. Бави се темама које у најмању руку прескачемо или банализујемо. Својим прецизним хумором износи све горке теме женско-мушких односа, абортуса, забрањене љубави, лажних друштвених норми, брака као форме, деце као спасења брака и живота као потрошног материјала.

Лучан треба да настави интензивно да пише са својом дискретном бруталношћу и да буде на челу македонске драматургије.

Редитељка Нина Николић веома свесно проиграва сценографска решења Илине Ангеловске, дубину мале сцене и тако представља малу сцену, коју познајемо, као ново поље за игру. У тами ишчекивања изненада се појављују капи кише као дигитална визуализација која наговештава начин размишљања код посматрача. Сцена је подељена на два дела, као дневни боравак са трпезаријом и интимни део Марте, која увек игра напред и назад. Одједном постаје јасно да је Илинина бравура у детаљном и јасном одређењу простора које нам намеће, а ми од самог почетка верујемо у терен на коме ће се појавити глумци. Редитељ се у појединим сценама поиграва бојама, па плава боја дефинише хладноћу емоција, наранџаста која неодољиво подсећа на Бертолучијеву боју током целог филма „Последњи танго у Паризу”, која је топлина, породична, узбудљива, жута као енергија и подстицај на акцију. а љубичаста као симбол маште и снова.

„Марта Верина” је текст који се чини да се пише лако, колоквијално, а стихови које чујемо су негде већ чули и изговорени, али у контексту поезије Аца Шопова достижу ниво ванвременског.

Овај текст се бави сексуалношћу која је кроз представу Дарје Ризове представљена ненаметљиво, свакодневно и без трунке вулгарности. Размену хемије између партнера тешко је разумети, а посебно је тешко одиграти.

Прича коју Лучан прича проткана је ликовима који су на страни погођеног живота. Ликови који су свеприсутни око нас и увек имају нешто погрешно да вас посаветују, ликови који су бескрајно лењи у својој развојној линији животног живота. Ти маргинални ликови у овој представи постају гротескни, смешни и тужни. Весна Јасна, Коста, Кристина током читаве радње играју лов као својеврсни коментар сцена које се дешавају између Ивана и Марте. Ћирил је коментар свим оним средовечним мушкарцима којима криза никада није престала, наставља се.

Амернис Нокшићи у улози Кристине је разигран, насмејан, са неодољивом трач мисијом, симпатичан и духовит. Њена личност када се појави на сцени не треба даље објашњавати, она лик игра олако, без намере да буде симпатична и управо тачна за пензионисану техно жену из деведесетих.

Софија Трифуновски у улози Весне је нит свих ликова који деле уклети сто, један од оних ликова који увек желе да знају шта се дешава, али да никада не буду део истине. Она игра у датим околностима на нивоу инстинкта, што је већ ствар њеног глумачког израза.

Биљана Драгичевић у улози Јасне игра препознатљиви оквир жене која сервилношћу према мужу и друштвеним нормама упорно покушава да спасе изгубљени брак. Њена брига за сина, који већ има 23 године, је истрошена потреба да покаже да је добра мајка и жена. Нема праштања неверства, мора се ставити негде у доњу фиоку и увек се по правилу отвара и просипа на сред собе. Драгичевић са лакоћом игра овај свој прозор на добар и стабилан брак, али никада не напушта игру слојева.

Благој Веселинов игра човека у прераним средњим годинама и пласира га ненаметљиво, крајње духовито, гротескно и тачно. Та неформалност у држању тела, стална потреба за здравим животом, неспремност да прихватите да више немате 25 година успешна је порука гледаоцима јер свако од њих препознаје себе. Ћирилов недостатак емпатије у нашој свакодневици је нормално стање, које чак иде толико далеко да се препознају аутистични спектри ових ликова. Она ту несигурност у лику прикрива егзалтираном несигурношћу и свесно повређује ближње.

Коста, којег тумачи Саша Хоџић, је лик који је углавном писан да разбије конвенционалности, врло допадљиво портретира пјенушавог хомосексуалца који прецизно и са прецизном намјером износи реплике које су коментар друштва у којем су највеће вриједности у такмичење ко зна више о другом. Хоџић је озбиљан глумац који, иако долази из Босне, говори македонски језик са невиђеном лакоћом и прецизношћу. Његов портрет средовечног хомосексуалца одигран је ненаметљиво, користећи говор тела као постулат за изградњу карактера, па стога његов Коста није тривијалан израз.

Григор Јовановски игра младог Ивана или Вању, који има пред собом тежак глумачки задатак да буде љубавник и бунтовник. У том смислу га одлично води редитељ Николић, да не претерује и да буде дечак коме се деси слична прича као Бенџамин из „Матуранта” где његови родитељи терају причу да се ожени добром и успешном женом, у доброј породици и завршава се девојчином мајком. Овде се Вања заљубљује у бившег љубавника свог оца Кирила. Уместо да Бенџамин свесно подлегне госпођи Робинсон, овде он доживљава неку врсту акутне психозе када открије ко је Марта.

Марта је кључ свих нежељених беба, одбачених жена, пропалих веза, несрећних љубавних прича које кроз симбол мајчиног имена подвлачи своју идентификацију, да је Верина, Верина. Своју припадност свесно одређује готово као географски топоним и не одступа од ње.

Ризова игра Марту са комплексношћу жене која избацује у први план абортус који није био по њеној вољи и који ју је емотивно онемогућавао током целог живота. Она невољно улази у везу са младим Вањом, не знајући за његову породичну историју, али јој, наравно, инстинкт некако говори да је он подсећа на њену највећу љубав, Кирила.

 

Погледајте овај пост на Инстаграму

 

Објава коју дели 🎭МАКЕДОНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ🎭 (@македонски_народен_театар)

Публика испушта уздах када и сама између сцена повеже да је Кирилов син и ево опет редитељског кључа Николића, који врло маестрално открива ту изопаченост у причи.

Марта је савремени израз Стриндбергове Јулије коју је издао, оставио, одбацио и напустио човек који одређује њен каснији живот. Рођење нове животиње по други пут са Ћириловим сином сада је њена коначна одлука. Ризова је већ велика глумица која доказује своју зрелост и доследност при избору улога. Ненаметљива глума пуна подтекста и реплика које изговара кроз тишину и сузе, даје вам димензију колико су женска сензуалност и рањивост потцењене категорије у опстанку живота. Глумица која глумачкој игри даје потпуно нови изглед и која је вишезначна. Марта су сви демони жене. Под тим условима Марта је свака жена са ваше десне стране.
У овој представи костими Иване Каранфиловске Угуровске су ненаметљиви и функционални. Без непотребних украса на костиму који би одвлачили пажњу, овде је све чисто и тачно, али са малим назнакама које помажу ликовима и њиховом присуству.

Музика Оливера Митковског и Андреје Салпеа је одличан коментар емотивних стања у представи. Ту привидну гласноћу употпуњују Шопови стихови које говори Григор Јовановски, а звучи провокативно и утиче на размишљање гледаоца. Потпуно нови приступ томе како поезија и електронска музика могу дати потпуно нову премису, а не патетичну као раније када говоре поезију и по правилу имају страшно досадну музичку илустрацију. Музика у овој представи је део кастинга, који има своју улогу.

„Марта Верина” је представа која је недостајала да привуче све генерације у публици, а посебно ону у којој свако од нас може пронаћи део себе.
„Марта Верина“ је прича за све нас у овом времену када су све вредности изгубљене.