Писао сам раније о неизмерној дубини и истинитости Конфучијеве мисли са којом су значење речи, стање језика и његова поузданост и чистоћа, употреба или злоупотреба, у директној и нераскидивој вези са слободама које људи имају. имати у друштву . Мисао гласи: „Када речи изгубе смисао, људи губе слободу“.

Колико је та језичко-политичка законитост тачна, најлакше можемо утврдити ако направимо једначину између функција значења и смисла речи и људских слобода, а затим у формулу унесемо њихове екстремне вредности. Резултат операције биће једнакост у којој ће стање тоталне неслободе бити једнако владавини безобзирног изопачења речи. Практично, када се значење речи изокрене у супротност себи, друштво је потонуло у тоталитаризам у коме је неслобода већ постала слобода.

То је ситуација коју смо ми из Македоније Безвремени искусили пре премало година, а да се понашамо као да уопште не постоји или као да је одавно превазиђена и заборављена. Обрнуто значење речи у јавном медијском простору и званичном говору било је „заштитни знак“ фашистичке клептократске диктатуре ВМРО-ДПМНЕ. Било је то време када је ружно било лепо, неправда је била правда, пљачка и државни злочин били легални, Александар козар и Јустинијан свињар су били аријевски Словени, македонски родољуби и чланови безграничног одбора ВМРО-Ур-Фашиста.

Занимљива је ова колективна амнезија библијске земље, у којој као да сви патимо од тешког посттрауматског поремећаја памћења и разума. С једне стране, демонтажом војно-мафијашке командне пирамиде Државне партије Груевског, враћене су народне слободе, али се, с друге стране, ништа суштинско и конструктивно није променило ни у друштву ни у државним органима. Језик је остао изопачен и деградиран, споменици фашизма су и даље наш „бренд“, закони исти неолиберално-фашистички, сви писани као руком Пиночеа, а ми помућене свести тетурамо кроз све гушће црне олује које дувају широм Европе и целог света.

И овде опет мој ум прогања Орвел и његов бриљантни метак који нам је испалио у главу: поставио је суштински стандард, дефиницију или меру тоталитаризма. То се дешава када речи имају супротно значење, када значење постоји само када га нема. Његова министарства (у дистопији „1984“) су именована управо супротно од својих ресора, функција и значења: Министарство пропаганде и лажи се зове Министарство истине, а полиција за тортуру и вансудско убијање зове се Министарство љубави. . Генијално, скоро онолико колико је застрашујуће! Слогани Орвелове тоталитарне дистопије су: рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ... Али оно што је суштинско у Орвеловом делу јесте његова експлицитно изражена жеља да помогне у препознавању симптома тоталитаризма, што би изазвало друштвену свест и ангажованост. слободних људи у спречавању тог ретроградног политичког процеса губитка слобода. А први – и последњи – знак тоталитаризације друштва су управо језичка изобличења, или како је то дефинисао Конфучије – губитак значења речи. Судећи по овом смртоносном симптому, већ је, нажалост, прекасно да се спрече тоталитарни процеси у „слободном свету“.

Слободни свет, предвођен САД и НАТО, отворено је ушао у тоталитет, иако је тзв проки рат, користећи Украјину као сцену и као средство рата против Русије. У рату са Русијом „слободни свет“ је употребио најтоталније мере и санкције икада коришћене у историји, знатно више и знатно више него што су уведене у тоталном рату са Хитлеровом Немачком. И ту није толико битна невероватна несразмера између узрока и последица, већ сама чињеница да увођење тоталних мера против спољног непријатеља значи аутоматску тоталитаризацију друштава која уводе мере и санкције против агресора. Јер увођење друштва у ратно стање или – још горе – у стање тоталног рата, исто је што и увођење тоталног стања мржње и страха. Делује као и сама мржња: то је отров који сами пијемо са намером да отрујемо омраженог непријатеља.

Први пример је, наравно, изопачење језика, јер у ратном стању садржај свих вести и јавних медијских саопштења је ратно-политичка пропаганда. А, о пропаганди, Орвел је за сва времена пресекао: „Свака пропаганда је лаж, чак и када особа говори истину“. Апсурдно, контрадикторно, али истинито, посебно за ратну пропаганду или, орвеловски речено: за истину у рату. Самодеструктивно, буквално ретроактивно дејство мера за сузбијање руске пропаганде, и забрана руских медија, има за неизбежну последицу пропаганду јавне речи у „слободном свету“.

Занимљиво је и да ми у Македонији, који смо трпели диктатуру ВМРО, која је по својој природи била фашистичка, аутоматски је имала тоталитарне елементе, не памтимо да када је власт насилно затворила А1 телевизију и преузела бесплатне новине, више није било било какве потребе да гледају и друге телевизије, а да не говоримо о читању новина које издаје Министарство истине у Вмрову. Исто се дешава и данас, само на нивоу „колективног Запада“: забрањујући руску пропаганду, целокупна медијска заједница Запада постаје НАТО и украјинска пропаганда. А пропаганда – ко год да је и шта год да је – отровна је за сам појам истине и погубна је за људски разум, за способност да се пренесу и прочитају смислене изјаве уз помоћ језика. И, опет, оно најгоре: као и мржња, пропаганда против спољашњег непријатеља трује само домаће мозгове.

Запањујућа је општа несвесност да када живите у друштву које забрањује и цензурише неке медије, није битно што су то медији стране земље, јер живите у друштву са цензуром јавне речи. Подизање граничних зидова или ограда од жилет-жице за одбрану од спољних непријатеља и других мигрантских „хорди” – што европске земље у изобиљу чине – значи ограђивање и ограђивање и сопствених друштава, што, наравно, потпуно уништава и „вредности”. за које ЕУ тврди да постоји. Забрана уласка руских држављана у земље ЕУ је по својој суштини тоталитарна мера, дискриминаторна и расистичка мера по дефиницији, а друштва која су је увела трују се њоме, јер тоталитарне санкције – економске или политичке – осим спољних циљева , несумњиво тотализују њих и сопствена друштва. Ко је први почео или ко је „у праву“ овде не игра никакву улогу. Отровни гас тоталног рата трује све подједнако.