„Од прве седнице новоформиране Владе дешавања на македонској политичкој сцени мењају се као на филмском платну. Због своје контроверзе, у најмању руку, они су или афера или се граниче са афером. Влада, од које се много очекује, кренула је са сменама функционера који су руководили институцијама.
Власт диктира темпо, али, нажалост, свој и грађана, не у правцу онога што је декларирала. Дакле, иако је сто дана толеранције који се обично дају свакој новој влади далеко, због брзог темпа догађаја, развоја догађаја, погрешних процена и гафова, добронамерне анализе и индиције су добродошле како би премијер корекције у свом интересу, а у интересу државе и грађана. Овом приликом бих издвојио неколико неповољних ситуација и трендова, који су се манифестовали у досадашњем функционисању владајуће структуре. Пре свега, покушај да се направи дисконтинуитет са претходном влашћу – кадровски, институционални, функционални иу свим сферама, треба кренути из почетка. Друго, све видљивији опрез, па и скептицизам међународног фактора према потезима и пројектима Владе. Треће, дискутабилан однос Владе према државним и националним стратешким циљевима.
Пратећи досадашње активности, одлуке и потезе Владе, несхватљиво и законом неподржано управљање отпуштањем, интервенционизмом, мешањем у непотребне сфере, лажирањем процеса и посебно неуспостављањем дијалога са ДУИ, најрелевантнијом странком албанске заједнице, што је веома неповољна карактеристика за Владу. Тачније, Влада у реализацији својих приоритета и идеја мало води рачуна о процедурама, а када се зна да су процедуре суштина демократије и владавине права, онда следи непријатна дијагноза да је Влада у почетна фаза њеног деловања манифестује очигледан недостатак демократског капацитета. Проблем постаје још компликованији када се дода све чешћа употреба макијавелизма, односно да „циљ оправдава средства“.
Несхватљив је и необјашњив однос Владе према стратешком циљу Републике Македоније – европским интеграцијама или, тачније, датуму за почетак преговора са ЕУ.
Коначно, нешто о приоритетима. Приликом оснивања, Влада је истакла економију као приоритет изнад приоритета. Све је уредио за њу, тражећи општи консензус о овом питању и мораторијум на политичка и међунационална питања. Према речима експонента нове власти, добра економија би сама решила све политичке и међуетничке проблеме и питања. Премијер је погрешио у процени. Та лоша процена сада му се враћа као бумеранг. Он не може да подигне главу од етничких и политичких проблема који доминирају. Економија мирује, као да је за њу проглашен мораторијум! Ако жели да превазиђе све ове проблеме, премијер мора да прерасподели своје приоритете. Истовремено, ниједан проблем не треба ни потцењивати ни прецењивати. Мора се према свима односити једнако и у равнотежи. И не заборавимо да он треба да нормализује односе са ДУИ“.
То нису налази за владу Христијана Мицкоског, већ за владу Николе Груевског. Наведена сазнања део су моје колумне, која је објављена у „Утринском веснику”, 13. октобра 2006. године, само месец и по дана након формирања владе Груевског, под насловом „Влада нема демократски капацитет”. Сада, Мицкоскијева влада има исти приступ, проглашава исте приоритете и прави исте грешке и афере које је његов покровитељ Груевски радио пре осамнаест година. Дакле, све је исто, само њега нема (али може бити из Будимпеште)!
Овом већ виђеном пре много година треба додати још неколико важних елемената који повезују први са актуелном Вмровском влашћу. За непуних сто дана нова власт је била креатор, или јој се десило сто гафова, афера, контроверзи, недомишљених политика и потеза... Влада је почела кршењем Устава и међународних споразума, што је моментално подрило тешко стечену међународну позицију земље. Уследило је експресно партијско преузимање свих институција. Покушава се инвазија на правосуђе. Не испуњавају се обећања најбројнијим социјалним категоријама - пензионерима (у првих сто дана пензије ће бити повећане за 5.000 денара), администраторима (повећање плата), радницима/синдикатима (недеља се напада као нерадни дан, минимална зарада и слична стечена права). Узима се велики кредит од државе (Орбан) за исхрану општина Вмров за локалне изборе, уз могућност истовременог и ванредних парламентарних избора. Међуетнички односи се погоршавају.
Ауторитарне тенденције се манифестују код премијера и партијског лидера, који се окружио неспособним послушницима. Говори у првом лицу једнине, директно се обраћа „народу“, све разуме и у свему је „математички прецизан“, његови га цитирају и величају, а он више не контролише шта говори. Бави се популизмом, па кад му се одговори као власт, показује „мишиће” или се понаша као да је још опозиција... Тешко је у македонској политичкој историји наћи лидера са тако ниским политичким и државничким капацитетом ( Глигоров, Трајковски, Црвенковски, Георгиевски итд и Груевски, у поређењу са њим, то су политички великани!). Све у свему – поставка за поновно постављање система власти ВМРО-ДПМНЕ и заузимање државе!
ВМРО-ДПМНЕ је направила коалицију са радикалним националистима из албанског кампуса, слично ономе што је некада радио Груевски, који сада планирају заједницу албанских општина, албанску академију наука и уметности, одржавају верске церемоније у парламенту и слично у уставном секуларне државе, поставио доказаног Путинисту за вицепремијера, а његов партнер из македонског кампуса је партија, за коју политичка чаршија каже да иза ње стоји бивши лидер СДСМ-а и која идеолошки делује, какав апсурд – из неких националних- социјалдемократске позиције!?!
Вмровци воле да своје изборне програме украшавају бројевима. Груевски је наступио са „Препород у 100 корака”, а Мицкоски са „Платформом 1.198”. Разлика је у томе што су у припреми Мицкове „платформе” учествовали и стручњаци из Орбанове партије. У суштини, ови програми су засновани на прагми, односно да се каже оно што народ жели да чује, а не да ли је то реално оствариво. У овом контексту, Љ. Георгиевски и В. Тупурковски је током избора обећао „милијарду Чилеу“ (уложио у неколико „кокошињаца“, али су се односи са Кином погоршали, снаге УНПРЕДЕП-а су се повукле са границе, а Македонија је остала подложна упадима са Косова, па се догодио рат 2001!). Груевски је отишао даље и обећао осам милијарди инвестиција (скоро милијарду „бацио” за антиквизу „Скопље 2014”). Истовремено, према проценама релевантних међународних финансијских институција, око 5 милијарди евра буџетског новца је изнето у иностранство. Сада је Мицкоски, да не остане, обећао од Орбана милијарду кредита (Орбан је узео новац на кредит од Кине!), а он ће то искористити за изборне потребе!
Дисконтинуитети ВМРО-ДПМНЕ су правило. Они увек желе да све почне од њих. Десило се то 1998: Георгиевски – Тупурковски је направио радикалан дисконтинуитет са свиме што је радила претходна власт, 2006. Груевски је то урадио, а сада, 2024, Мицкоски. Радикални дисконтинуитети значили су распад система образовања, здравства, безбедности, међународне политике, морала...
Груевски је једним законским актом, уместо појединачним решењем за сваки, разрешио неколико стотина шефова институција на државном нивоу. Мицкоски је то чинио у првим данима своје владавине, вероватно са посебним актима за свакога.
Груевски је годинама обећавао међународном фактору да ће променити име, а он их је више пута лагао, па је добио шта је добио. То исто ради и Мицкоски, обећава напољу, а код куће каже да ће побољшати Споразум са Грчком и Споразум са Бугарском у разговору са њиховим лидерима, али не желе ни да чују за сусрет са њим, а САД и из ЕУ кажу да су потписали и да се међународни ратификовани споразуми не могу мењати по вољи једне стране. Груевски је требало да донесе три-четири закона како би земља добила датум преговора са ЕУ, а Мицкоски да Бугаре унесе у Устав, али су обојица инсистирали, па је и тада и сада Македонија изолована и замрзнута држава!
Љ. Георгиевски је обећао приоритет за економију и добробит народа. У земљи релаксирани међунационални односи - метафизички као постојеће стање. Позитивна енергија са комшијама, такође као остварен чин. Груевски је прогласио приоритет економије и ставио мораторијум на међуетничке односе. Мицкоски је буквално то исто изјавио! Професор и аналитичар Денко Малески овако коментарише тренутну ситуацију: Пошто је искористила све што је могла из теме „потчињеног Македонца“ да победи на изборима, влада ВМРО-ДПМНЕ жели да прогласи мораторијум на етничке теме. Али спирала националистичког надметања коју је покренула партија македонских националиста не престаје њеним доласком на власт. Сада ДУИ креће у исту кампању са слоганом за "потчињеног Албанца".
Груевски и Мицкоски су у јавним наступима демонизовали своје политичке ривале из опозиције, називајући их, без икаквих доказа, злочинцима, издајницима националних интереса, уз објашњење – „са каквим то људима имамо посла“! Говорили су и деловали да униште сваку идеолошку опцију осим њихове, а одмах потом позвали на уједињење! Тренутно нам се дешава апсурдна ситуација – што је карактеристика Вмрова, лопови трче и вичу „држи лопове“! Странка која је ухватила и опљачкала државу оптужује за злочине и изјављује да се бори против злочина (оптужено и осуђено на десетине високих функционера из владе Груевског са њим на челу), а због безбожништва или ко зна који су још мотиви бивше СДСМ власти и ДУИ, амнестирани!
Нажалост, ништа од обећања претходних Вмровских влада није се остварило. Напротив, Македонија је доживела две велике катастрофе – са првом, Георгијевском се догодио рат 2001. године, са премијеровом идејом о подели и размени становништва и територија, која се срећом није остварила. Другим, Груевским – хватање и пљачка државе политичким и класичним организованим криминалом. Сада са Мицкоским, према старту, можемо само да нагађамо шта би могло да се деси. Једно је већ јасно, обећавају много, испоручују мало! Иако није прошло ни сто дана од владавине, то примећују не само политички неопредељени, већ и обични Вмровчани.
За државу тренутно постоји само једна алтернатива: имплементација стратегије унутар земље: једно друштво и једнакост за све у друштвеном животу, без обзира на политички, национални, верски и статусни положај, а споља, с обзиром на тренутну ситуацију, реафирмацију Глигоровљева доктрина – позитивна еквидистанца са суседима (сада смо у сукобу са скоро свима, осим са једним). Македонија се мора вратити примарним приоритетима постављеним током независности земље: један је, уласком у НАТО, већ остварен. Други за улазак у ЕУ треба убрзати. Трећи подразумева просперитетну правну државу равноправних и задовољних грађана својим економским, етничким, верским и културним статусом.
Мицкоском неко треба да каже да је он као премијер одговоран за целокупну ситуацију у држави и да се тако понаша: да не обећава мед и млеко као власт и да не говори и измишља ствари као да је опозиционар , без њиховог објашњења и докумената. Све преко тога је голи популизам и злоупотреба положаја и моћи власти која је законски санкционисана!

(Аутор је новинар и публициста)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“