Разговор са Аном Пејчиновом о поетским рецитацијама Румија и Киплинга: Кључ је у истини, а брава је срце
У области превођења, песникиња Ана Пејчинова бави се делима која су блиска њеном духу и сензибилитету, и зато њено име налазимо у песмама Румија и Киплинга отпеваним на македонском језику.
Друштво књижевника Македоније обележило је 817 година од рођења великана класичне персијске поезије читањем поезије под називом „Вече са Румијем“. Руми је песник љубавног мистицизма, а данас је један од најчитанијих и најцитиранијих песника на свету. Мало ко је код нас певао његово дело на македонском језику, а међу реткима је и песникиња Ана Пејчинова.
У ДПМ је одржано вече посвећено Румију. Какав је изазов или задовољство било обрађивати његове песме?
- Рођендан великог Румија прославили смо јавном приредбом заједно са колегом Тихомиром Јанчовским у организацији Удружења књижевника Македоније (ДПМ). Сала је била пуна, а лица насмејана. Када се с љубављу говори о светом лудилу љубави, преплављује се лет, нежност, страст и смех. Имали смо сјајну публику, посебно у делу „отворени микрофон”.
Руми сам почео да певам пре двадесет година, још када су постојале ливе блог платформе у Македонији. Мој блог је првобитно био посвећен Румију. Препевање је ишло са неочекиваном лакоћом: у духу његове поезије, у језичким метафорама и сликовитости песама има нечег што је било блиско мени лично и македонском језику. Било је заносно певати овог песника љубавног заноса.
Године 2010. завршио сам извођење е-књиге Драгуљ у води, која је укључивала обимну студију о Румију, са биографијом, историјским и културним контекстом, као и суфизмом, духовним праксама, питањима светог, сексуалности, пијанства, итд. Део ове песме уврштен је у „Класичну персијску поезију” (2015), у едицију „Звезде светске књижевности”, књигу за коју сам написао и поговор о Персији.
Румијева поезија обухвата векове. Шта је кључ њеног опстанка и поновног читања до данас?
- Кључ је у истини, а брава је срце. Румијева поезија је првенствено духовна. Фокусира се на непосредне истине срца и духа које овај мистични песник изражава тако елоквентно и једноставно. С друге стране, брава у коју овај кључ улази су општељудске теме – болови, страхови, чежње, радости и туге које нас данас дотичу као што су дотицале људе пре много векова и под другим поднебљима.
Основа праве уметности је издржати кроз време. Коју духовност препознајете у нашем времену?
– Духовност и уметност нису исте категорије. Понекад се преклапају, као код Румија, али постоји духовност без уметничког стваралаштва, а уметност без свесне духовности. И једно и друго, да би опстало као вредност кроз време, мора да потиче и да се обрати том безвременском језгру јединства у нама, у коме су дух, осећај, мисао, срце, тело и дело неподељени.
Духовност постоји и данас и овде, али је питање колико је препознајемо. Права духовност никада није била јавног или народног карактера, нити је била од великог интересовања већине. Као и уметност, духовност захтева личну жртву. Међу тим жртвама су и жеље за признањем, популарношћу, моћи и финансијском сигурношћу.
Да бисмо пронашли језгра духовности, морамо стрпљиво трагати за делима често невидљивих појединаца који не жуде да буду пронађени. Тако је и са великим уметницима: познајемо их по делима, а не по популарности. Своја дела представљају имагинарној, невидљивој публици, са вером да ће неко радове препознати, а сами често стоје по страни од буке гомиле, од актуелности и ловорика.
И данас, као и некада, мало је правих духовника и стваралаца, трагача за истином и дубљом стварношћу. И у једном и у другом свету има доста површних „туриста“, а има и много лицемерја и опортунизма. Међутим, већину људи не занимају ни уметност ни духовност. И то је у реду – свако има свој пут, своје изборе и последице. Међу нама има и доброте и лепоте која не припада ни уметности ни духовности.
У области преводилачке делатности, недавно се у издању „Полиција” појавила ваша интерпретација песама Радјарда Киплинга. Са којим мотивом и критеријумима сте бирали песме?
– Моја прва песма и инспирација била је чувена Киплингова песма „Ако“, а касније и његове песме и баладе о Истоку. Плениле су га изузетне судбине и приче из ових егзотичних поднебља, које су ме лично дирнуле. То су земље у којима сам годинама живео и путовао, а Киплингови протагонисти су из племена и народа са којима сам се понекад сретао. Читајући баладе овог аутора, јасно сам осетио мирисе, видео пејзаже, чуо звукове и брбљање уткане у песме. Блискост доживљаја учинила ми је певачки посао вернијим и драгим.
Радјард Киплинг је право (поновно) откриће данас: непрестано изненађујуће, и тематски и концептуално. Он је мајстор поезије, са смислом за добру причу, живахним ликовима, благим или бруталним хумором, тужан и храбар и ведар, пуног срца и у најплеменитијим и најмрачнијим делима.
Киплинг има огроман опус. Приликом избора шта да певам, проценио сам да ли је песма и данас актуелна са неког историјског или уметничког аспекта. Такође је било пресудно колико је рефрен „легао“ на македонском. То није било лако извођење, требало је неколико година, јер су скоро све песме у чврстом ритму и у рими. Али сам уживао у раду: то је био мој сопствени подухват, из ентузијазма, без притиска рокова, амбиција, издавача или очекивања било какве награде. Драго ми је да се штампана књига продаје, а е-књига је већ забележила 130 преузимања у последњих седам месеци, што значи да се поезија чита.
Колико је духовна зрелост певача важна у преношењу поезије одређеног аутора на македонском језику?
– Склоност певача ка духовности чини се неопходном да би се успешно предузео певање духовне поезије. Не знам да ли сам довољно „духовно зрео“ да певам Руми, али отпевао сам је из љубави, са искреном страшћу и то ми је довољно оправдање!
Духовну зрелост није лако ни дефинисати ни одредити. Не постоји објективна мера зрелости осим личног интегритета: да ли је оно што човек ради (дела, речи) у складу са оним што искрено осећа и верује. Зрелост је путоказ, а не одредиште. На крају крајева, нико није потпуно духовно зрео, и сви идемо тим путем, вољно или не, са или без свести да смо на духовном путу. Истинско унутрашње знање доноси осећај кроткости, савршено-несавршене малености усред бескрајне лепоте. Био сам уроњен у овај екстатичан осећај док сам певао Руми. Надам се да се тако осећају и читаоци док читају Румија на македонском језику.
(Интервју је објављен у „Културал пресу” број 250, у штампаном издању листа „Слободен песат” 5-6.10.2024.)