„Мапа света на којој нема Утопије није вредна ни једног погледа“, писао је Оскар Вајлд 1891. Али 19. век је био златно доба утопија, век процвата нових борбених идеологија, век револуције и велике наде. Од Првог светског рата није измишљена утопија, али свет је преплављен изненађујућим бројем неподношљивих пророчких дистопија. Вероватно најпознатија од свих, и нажалост исто тако пророчанска, је Орвелова 1984. Као што каже један савремени Орвелов биограф: „Оклевам да кажем да је „1984“ данас важнија него икад, али много важнија него што би требало да буде.“ Јасна чињеница је да је књига која је открила најмрачније углове свет тоталитаризма данас је далеко применљивији и релевантнији него што би било ко веровао да је могуће. И то зато што тоталитаризам поново доживљава глобални успон – огроман, злокобан, претећи, разорни... и невидљив.

Џорџ Орвел и данашњи тоталитаризам

Нема бољег учитеља за препознавање данашњег тоталитаризма од Џорџа Орвела. По сопственим речима, свака реч коју је написао после 1936. године била је директно или индиректно усмерена против тоталитаризма... Савремене тоталитаризме је осетио на њиховом почетку, а своју приврженост истини, заједно са својим невероватним литерарним и језичким талентом, посветио је борби. против овог најстрашнијег облика људске власти. „Фашизам је, у ствари, само производ капитализма, а чак и најмекша такозвана демократија је подложна да се претвори у фашизам када се згусне“, написао је Орвел пријатељу, а касније, у истом писму, завршио је мисао : „Фашизам и такозвана демократија као да су браћа близанци“.

Орвелов прави допринос дефинисању суштинских својстава тоталитаризма јесте откриће да најкарактеристичнија карактеристика ове врсте власти није физичко насиље за поробљавање људских тела, већ амбиција да се доминира свешћу субјеката. Основни циљ тоталитаризма је заправо освајање свих садржаја и свих одаја људске свести, од сећања до мишљења, па све до емоција и језика којим људи мисле и говоре. Ова основна својства тоталитарне владавине Орвел разрађује у „1984” кроз најважније министарство Океаније, земље његове дистопије. У Министарству истине негира се сам појам истине, јер је министарство огроман пропагандни центар који влада читавим медијским простором земље и свакодневно утврђује званичну „истину“ за дан – тј. наравно, потпуно измишљена лаж.

Пошто се истина мења из дана у дан, министарство преписује сву историју колико год је потребно, да би убијали поданике чак и да би претпоставили да би могла постојати мисао другачија од оне коју саопштава Министарство истине. Из ове забрињавајуће књижевне визије „која је, проклето, много више налик данашњој стварности него што би требало да буде“, произашла је већ превише причана, али изненађујуће слабо схваћена легалност тоталитаризма: „Ко контролише прошлост, контролише будућност: ко контролише садашњост, контролише и прошлост“.

Из тог бунара је дошао и бугарски вето

Живећи, нажалост, у доба све интензивније тоталитаризације Европе, поновно читање Орвела иде увелико ка разјашњавању основне мотивације за ревизију историје у двадесетом веку Европе. То је заправо фашистичко „старо семе“ које већ тридесетак година бесно цвета, успостављајући контролу и над прошлошћу, обезбеђујући тако своју неоспорну моћ да влада и будућношћу. Из тог истог бунара произашао је бугарски вето, њихов Меморандум објашњења и француски оквир за почетак преговора, а пре свега злогласни Протокол другог састанка заједничке међувладине комисије.

Наиме, у Образложењу је експлицитно изражена тежња за поновном управом Бугарске над територијом Вечне Македоније. Основно оруђе за реализацију ове будуће анексије од стране администрације је према орвеловском методу операционализованом у Протоколу: прво преписивањем наше историје, а затим уграђивањем гомиле новоизмишљених објективних и научних историјских истина у мозгове македонске деце кроз нову уџбеници, нова историја, нове почасти и новинска прича. Вест која више неће имати ни речи којима се може исказати истина.

Међутим, оно што ме посебно нервира у орвеловској македонској стварности јесте то што се жестока дебата у земљи упорно води око тривијалних или непостојећих проблема, док сваком рационалном и озбиљном уму треба да буде јасно да је у питању само једно, и то је територијални суверенитет наше разорене републике. Када је Тито или савезни министар спољних послова Југославије преговарао са Бугарима (у измишљеном утопијском добу када је Македонија била највише Македонија), јасно је стављено до знања да Југославија сматра бугарске лингвистичке, историјске и друге напретке иредентистичким територијалним тежњама. Тада је то свима било јасно, а данас нико не може ни кроз уста да каже. Зашто питаш. Због тоталитарне цензуре која делује већ довољно дуго да се више и не примећује да постоји. Али Бугари и Европа (аутори свих срамних текстова из оквира и Протокола) су ту суштинску равноправност између етничке и територијалне (бугарски фаворит блут унд боден) ставили црно на бело у Протокол, на место где треба одустати од чега и то је помињање македонске мањине на територији Бугарске:

„Влада Републике Северне Македоније промениће садржај уџбеника географије за другу годину реформисаног средњошколског образовања до почетка школске 2023-2024. године због неоснованих етничких/територијалних претензија.

Две државе су се сагласиле да се приликом утврђивања других случајева неоснованих етничко-територијалних претензија у уџбеницима и наставним средствима исти уклоне из образовних програма и промени њихов садржај“.

Здраво, да ли је неко будан у Македонији?! Има ли одраслог?! Па, Европа и њен геополитички важан понављач, Бугарска, сами су направили једначину између етничких и територијалних захтева!! То су радили неколико пута у Протоколу да би поништили и помињали македонску мањину у Бугарској, али нико није мислио да су Протокол и оквир и преговори са Европском унијом само у функцији бугарске тезе да су Македонци заправо Бугари. . Из чега следи – и то по суперевропском протоколу – да Бугарска нашим преговорима са ЕУ практично артикулише своје територијалне претензије на целу територију Македоније. Ништа једноставније: ако су Македонци Бугари, онда је и Македонија бугарска!

Да ли треба да понављам: наше помињање македонске мањине у Бугарској је забрањено као неоснована територијална претензија на пирински део Бугарске, али бугарска тврдња да су сви Македонци Бугари, из чега произилази њихова територијална претензија на читаву библијску земљу, нико не осуђује нити забрањује, али преговарачким оквиром чак и легализује?!?

Зашто би, дођавола, под оваквим околностима Македонија, која нема уперену пушку у леђа, преговарала о чланству у ЕУ?!