Ових дана, крај униполарности или света какав познајемо након пада Совјетског Савеза одзвања као мантра. Као и код сваког историјског преокрета, појављују се бројна предвиђања о будућности човечанства, са нагласком на расподели моћи између великих сила.

Семјуел Хантингтон овога пута верује у „уни-мултиполарност“ укључујући елементе оба појединачна модела, док Ричард Хас нуди „неполаризовани“ поредак као нацрт новог поретка. Значајан део светске академије заснива своја уверења на потенцијалима мултиполарности, што значи свет који карактерише више од два центра (држава) моћи и интереса.

Са данашње тачке гледишта, веома је тешко констатовати да је управо рат у Украјини она историјска прекретница која ће прелити чашу неке врсте промене. Међутим, чини се да се рат уклапа у сву нашу несигурност у погледу реда према Никсоновој теорији да је мир само стање крхке равнотеже у животном току друштва. У недостатку гаранције за релативни мир, свет се већ креће ка уводу у нови стратешки оријентир.

На тргу у Бангкоку га нема. То је прва информација коју сам сазнао о овом граду. Мање чудно за многе од нас, чији је начин размишљања проткан евроцентричним конвенцијама. Осећај је као Панглос у Волтеровом Кандиду када открије да стварни свет можда није најбољи од свих светова. Отприлике тако постоји отклон од униполарности, најављујући свет у коме, поред катедрала и продавница дуж калдрмисаних улица, постоји и могућност да нема трга.

(Не)суђени устав Чилеа

У нацрту устава Чилеа, на пример, нема места за идеје Милтона Фридмана. То значи збогом неолиберализму и свему што је институционални плод западног система. Насупрот томе, Чиле је понудио устав разбацан на стотину страница који представља вредности и без читања - написао га је једнак број жена и мушкараца. У покушају да сублимира национални, али и људски дух, устав гарантује приступ становању, храни, здравственим услугама, запослењу и чистом ваздуху. Још једном чист ваздух. Захваљујући читавом поглављу које каже да „животна средина има права“, животиње су сврстане у субјекте са посебном заштитом државе. Све животиње.

Више од 70 одсто чилеанског становништва гласало је на плебисциту за промену устава као одраз антагонизма према Пиночеовом добу. 62 одсто који су гласали против прве верзије устава, подстакнути конзервативним ткивом у Чилеу који се противи могућности аутономије за регионе са аутохтоним становништвом, мало је вероватно да ће зауставити плиму мултиполарности у земљи. У сваком случају, промене у Чилеу су упечатљив пример пркоса једнообразном свету.

Рат у Украјини

Нешто о чему се најмање говори у вези са ратом у Украјини је позиционирање земаља у развоју, у смислу заузимања става (више од стране). Укупно 35 држава чланица УН било је уздржано од гласања о резолуцији којом се осуђује руска инвазија на Украјину, док је 58 земаља одбило да гласа о резолуцији којом је Русија искључена из Савета УН за људска права. Разлози су бројни, али основа је засићеност земаља света проблемима Запада. Све ово, зачињено антиимперијалним осећањем Јужне Америке, Северне Африке и Источне Азије, доприноси резерви према динамици садашњег поретка. Ако се томе дода да су међу земљама које одбијају да подрже било коју страну Индија, Бразил, Јужна Африка, Пакистан и формално Кина, закључак је да више од 80 одсто светске популације одбија да буде део проблема „Украјине“. .

Министар спољних послова Индије је у саопштењу истакао да „Европа треба да престане да мисли да су проблеми Европе и проблеми света, а проблеми света нису проблеми Европе“. Свет је већ подељен по хоризонталној линији дуж северне и јужне хемисфере, а не „Истока“ и „Запада“. Разлог овога пута није идеологија, већ засићење истрошених потенцијала униполарног света. Последњи пут када су земље јужне хемисфере стали на страну, то је значило чартер лет у хаос.

Једнојезичност двоструких стандарда

Жижек је у праву када каже да је за успостављање поретка који гарантује мир неопходно да сви актери говоре истим језиком, посебно када су у питању појмови као што су слобода и окупација. Пропаганда да и Русија и Украјина ослобађају градове широм Украјине је неприхватљива. У том сукобу истина намеће се закључак да Русија окупира, као што су то чиниле САД разним интервенцијама у 20. веку (Вијетнам, Југославија, Кореја, Авганистан итд.). Док Русија то ради због територије, САД то раде у име идеологије. У оба случаја реч је о занимању. У том контексту Украјину не треба поредити са Израелом (изјаве Зеленског), јер у таквом поређењу Украјина одговара Палестини, ако сматра да је под окупацијом Русије. У супротном, језик двоструких стандарда ће преовладати чак и међу жртвама самог поретка.

Под окриљем таквих случајева су и многи други ратови за које је свет сачувао своју пасивност. Битке у Либији, сукоб у Нагорно-Карабаху, ситуација у Јемену, инциденти између Таџикистана и Киргистана, картелске битке у Мексику итд. На европском континенту, међутим, води се још један рат од изузетног значаја, а то је рат против миграната. Поред нехуманог поступања, насиља, силовања и гладовања, постоји снажан талас индоктринације да су ови људи такође претња по живот и вредности овог континента. С друге стране, постоји морална обавеза да се збрине избеглице из Украјине широм европског континента. Такав развој догађаја подрива језгро садашњег поретка и тиме несумњиво запечати судбину униполарности.

Враћам се у Бангкок, који ме увек подсети на тезу да има лепших светова од стварности. Предност нација које крећу на пут мултиполарности је у томе што више немају избора. Остали сањају.

Најистакнутији поборник мултиполарности није била ни Кина, ни Русија, ни Индија, већ француска интелигенција. Она сања о мултиполарном свету од времена Шарла де Гола до одласка са власти Жака Ширака. Истина је да се француска држава никада није упустила у нише активних промена. Француска тежња за „величином” испарила је негде у стратешком складу званичног Париза.

Можда је зато понекад боље да нема квадрата.

(Аутор је политиколог)