Демократска странка је на конвенцији у Чикагу направила изузетан шоу. Имао је све: велике музичке звезде, узбудљиве говоре, верску оданост, пуно суза, буђење наде, тренутке радости, достојанствен патриотизам, Опру Винфри и много, пуно балона. ТВ коментатори су били импресионирани начином на који се потпредседница Камала Харис представила: њен осмех, њен говор тела, њен глас – чак и њен избор гардеробе.
Политика и у демократијама и у диктатурама увек подразумева представу ове или оне природе. Али у Сједињеним Државама је већ дуже време немогуће одвојити политику од забаве. Саркастични амерички новинар Х. Л. Менкен, који је презирао политичаре и већина Американаца их сматрала досадним, био је изузетно проницљив посматрач партијских конвенција.
„Чини ми се да су САД, без конкуренције, највећа представа на свету“, написао је 1927. године.

Помп из Британије

Али зашто, господару, кандидати морају да праве тако велику емисију о томе колико воле своје породице? Какве везе има грљење и љубљење са политиком? Да ли је показивање посвећености заиста неопходно да би се придобили гласачи? У Америци је изгледа тако.
У већини демократија људи гласају за политичке странке и интересе које заступају. Харизма игра улогу чак и у земљама попут Јапана, где већини политичара недостаје. Али у целини, азијски и европски политичари нису ни изблиза спремни да се препоруче јавности као топле и срдачне личности на начин на који то раде њихови амерички колеге. То је нешто што људи традиционално очекују од краљева и краљица, а не од политичара које бирају на изборима. Још од краља Џорџа ИИИ у 18. веку, британски монарси су желели да их њихови поданици доживљавају као добре и узорне породичне људе. Краљица Елизабета Друга дозволила је Би-Би-Сију да документује њен свакодневни живот, од роштиљања у башти до чаја са децом. Веровала је да треба да се понаша као обична особа да би одржала популарност.
Американци су се ослободили британске монархије 1776. (Џорџ ИИИ је био њихов последњи краљ). Од тада је Бела кућа преузела већи део помпе и дворских обичаја, до степена који надмашује све друге демократије – можда је изузетак Француска, где је Република још увек наметнута ројалистичком грандиозношћу.
Да би се попео на позицију председника САД, са свим квазимонархијским замкама које иду уз ту позицију, сваки кандидат – попут члана британске краљевске породице – мора да покаже колико је обичан дечак или девојчица , особа као ми, неко са ким би попио пиво на веранди. Али наравно, људи који тврде да су председници нису као ми, само морају да се претварају да јесу.
Утапање у сентименталност америчких партијских конвенција – грљење, љубљење и други изрази наклоности према члановима породице – је свеприсутно у Америци иу другим церемонијалним окружењима. Страни добитници Оскара, рецимо, обично држе кратке, инспиративне говоре након уручења награде. Али није тако са америчким звездама. Сузних очију морају да се захвале свима – од учитеља у основној школи до сопствених кућних љубимаца – и изразе своју дубоку приврженост људском роду.

Немилосрдни посао

Сентименталност је емоција којој овде није место. Јавно изражавање љубави, туге, наде, радости као замена за праву ствар – оно што се у нормалним околностима не показује другима. Политика је, као и холивудска филмска индустрија, заиста немилосрдан посао у коме се лична осећања – и ваша и туђа – често морају игнорисати и потискивати да би се наставило даље.
Захтеви које амбиција поставља пред људе често уништавају све остало, а на истој ватри лако „сагоревају“ вољени супружници и деца. Али осећања морају негде да оду, морају се некако изразити. Зато је на сцени тако велика бура – ​​у Холивуду и на конвенцијама.
На Демократској националној конвенцији било је много говора о томе да Американци „пруже руку једни другима“, „воле своје комшије“ и „помажу сиромашнима и маргинализованим“. Да ли већина Американаца одговара овом опису? Али САД су далеко најнемилосрдније конкурентно друштво са једва икаквим мрежама социјалне сигурности у поређењу са већином демократија.
Да бисте успели у изузетно конкурентном друштву какво је америчко, неопходно је поседовати таленат за трговину. Ово посебно важи за оне који се пласирају јавности, било да су глумци или политичари. Њихови наступи су перформанси.
Играње улога, по дефиницији, значи стварање нечега што није истина. Међутим, јавност од глумаца и политичара захтева да остављају утисак аутентичних личности. Зато толико жудимо за гласинама о њиховим приватним животима – и што су гласине мрачније, то боље. И то је, из великодушне перспективе, разлог зашто желимо да нам неко у политици покаже колико воли свог мужа или жену. Једном речју, желимо да буду „аутентични”.
Зато је оно што видимо на страначким конвенцијама и доделама Оскара, у телевизијским интервјуима и у часописима представља аутентичност. Када то ураде прави познаваоци, као што је то било у Чикагу, тај наступ заиста може да се посматра као највећа представа на свету.

Vijesti

(Аутор је професор демократије и људских права)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“