Мобилизација у Русији: Хоће ли Путин завршити као Николај Романов?

Владимир Бошњаковски

Главни разлог за увођење „делимичне” а не „потпуне” мобилизације је избегавање регрутовања људи у великим урбаним центрима (Москва и Петербург), који су одувек били полазна тачка за државне ударе у руској историји, а који су сада "кипи"

Од самог почетка рата говорило се да ће главни предзнак пораза Русије бити увођење мобилизације и војног стања. Овај процес је почео и прати се са невиђеном лакоћом у односу на претње нуклеарним оружјем. Овакви Путинови потези имају озбиљне војне, унутрашње и спољнополитичке импликације.

Прво, са војне тачке гледишта, треба се запитати зашто Русија уводи војно стање и мобилизацију? Овај потез је последица две чињенице. С једне стране, Русија се суочава са озбиљним жртвама и дезертерством у својој војсци. Резултат тога је да 3-4 пута мања Украјина има супериорност у броју распоређених трупа. Русија не може да неутралише овај диспаритет са професионалним војницима и добровољцима, па мора да уведе мере принуде за регрутацију руског становништва. С друге стране, Русија се суочава са недостатком војне опреме и муниције, који не може да надокнади редовним производним капацитетима руског војно-индустријског комплекса.

Зато влада прибегава ванредном стању, које јој омогућава да цивилне индустријске капацитете претвори у војне, као и да реквирује приватне ресурсе.

Ово је својеврсно признање Кремља да је „специјална операција” која је требало да траје неколико дана пропала. Сада се води конвенционални рат између две мање-више једнаке силе, уз тренутну предност Украјине. Овај тренд се може променити, али статус Русије као светске суперсиле је заувек изгубљен. Путин се пре рата хвалио да би његова војска могла да стигне до Ламанша за недељу дана. Рат је доказао да Русија не може ни до Дњепра.

Друго, са унутрашње политичке тачке гледишта, требало би да се запитамо шта то значи за ситуацију унутар Русије? Већина грађана Русије не разуме и не подржава интервенцију у Украјини. Међутим, до сада је цена овог сукоба за руске грађане била релативно ниска – губитак предности отварања према свету, благи пад стандарда и губитак одређених слобода и права. Породице у све већем броју од сада ће морати да жртвују своје синове и очеве, као и да губе плате од радника који су приморани да буду војници. Додатно, трпиће приватни сектор, који ће изгубити много способних кадрова, док држава реквирује приватне ресурсе. Коначно, све гласнији критичари ће бити „ућуткани“ све бруталнијом репресијом и апсурдном пропагандом – то ће додатно поткопати моралну позицију и подршку власти.

У 20. веку догодила су се два унутрашња слома руске државе, управо због унутрашњеполитичких последица војних сукоба. Садашње прилике у Русији више личе на предвечерје Октобарске револуције, која је довела до насилног свргавања царског режима и убиства царске породице. Наиме, главни разлог за увођење „делимичне” а не „потпуне” мобилизације је избегавање регрутовања људи у великим урбаним центрима (Москва и Петербург), који су у руској историји одувек били полазна основа за државне ударе, а они сада „кључају”“. Путин хода на „оштрици ножа“ и једним погрешним потезом завршиће као Николај ИИ Романов!

Треће, са спољнополитичке тачке гледишта, Русија ће веома скупо платити лакоћу са којом злоупотребљава своју „нуклеарну позицију“. Путин је запретио да је спреман да употреби нуклеарно оружје за очување интегритета „њихове“ територије. Оно што је важно разумети је да ће после овог викенда на ту територију ући и сепаратистички региони у Источној Украјини – тада ће бити одржан референдум на основу којег ће Русија анектирати те територије. Сходно томе, ако Украјина покуша да ове регионе врати под своју контролу, Русија ће то сматрати инвазијом која оправдава нуклеарни армагедон.

Последња држава која је била у овој држави била је нацистичка Немачка, која до данас не може у потпуности да се ослободи наслеђа прошлог века. Али чињеница да се то дешава у време када је концепт освајачких ратова тотално напуштен и забрањен консензусом међународне заједнице, чини да Русија има статус отпадничке државе, нешто попут Авганистана за време првог талибанског режима. Због тога ће цена коју ће Русија морати да плати да би се реинтегрисала у међународну заједницу бити висока – огромне репарације, ограничење наоружања и потенцијално одрицање од нуклеарног оружја. Једина олакшавајућа околност је то што се њено становништво очигледно не слаже са поступцима Путиновог режима. Што пре избије у отворену побуну, то ће мање цене будуће руске генерације морати да плате за Путинове грешке.

Драги читаоче,

Наш приступ веб садржајима је бесплатан, јер верујемо у једнакост информација, без обзира да ли неко може да плати или не. Због тога, да бисмо наставили са радом, тражимо подршку наше заједнице читалаца финансијски подржавајући Слободну штампу. Постаните члан Слободених Печата да помогнете објектима који ће нам омогућити дугорочне и квалитетне информације и ЗАЈЕДНО осигурајмо слободан и независан глас који ће УВЕК БИТИ НА СТРАНИ НАРОДА.

ПОДРЖИТЕ БЕСПЛАТНУ ШТАМПУ.
СА ПОЧЕТНИМ ИЗНОМ ОД 60 ДЕНАРА

Видео дана