Четврт века након америчке војне интервенције, коју није одобрио Савет безбедности УН, али која је имала за циљ да спречи погром и етничко чишћење Косова од стране Милошевићевих снага, ствари се нису помериле са мртве тачке. После толико притисака и претњи из Вашингтона и Брисела, после толико рокова за испуњење договореног, уследио је хладан туш посланика ЕУ Чеха Лајчака, који је ових дана рекао да „два друштва нису спремна“ за корак у правцу трајног мира и сарадње . У региону у којем 100 година није довољно да се друштва ослободе траума прошлости, што је предуслов за трансформацију у модерне европске демократије, налаз и даље шокира и отвара озбиљне дилеме. Да ли је Запад коначно прихватио да нема европских решења за балканске проблеме? Да ли он напушта тезу да је либерална идеја и промоција демократије као политичког система пут за решавање конфликата и пут ка миру, јер, зар не, демократије не ратују једна са другом? Или да се границе прво направе „фер“, а онда да буду испуњене демократским садржајем?
Дебата је, наиме, почела већ током војне интервенције: амерички председник Клинтон је веровао да ће после интервенције доћи до кратког хлађења узаврелих националистичких глава и да ће неки разумнији људи произвести мир и сарадњу између Срба и Албанаца ; Кисинџер је тада одговорио да се тако нешто неће догодити јер балкански проблеми имају дубоке историјске корене неповерења, страха и мржње, у народима који живе на линији раздвајања хришћанства и ислама – на „западном Балкану“.
Кованица „Западни Балкан“ скована је током аустријског председавања Унијом 1988. године по формули: „Бивша Југославија минус Словенија плус Албанија“. Дакле, иако се у европским реформама сваке земље с правом инсистира на појединачним резултатима, питање проширења је постало још сложеније – регионално. Западни Балкан је сада „мочвара“ окружена државама чланицама ЕУ и НАТО-а и коју чине земље опасних унутрашњих противречности које се лако могу прелити на суседе и изазвати ратове. Али како до решења? Није случајно да се у време словеначког председавања од 2021. појавио анонимни „нон-пејпер” који нуди не европско већ балканско решење за западни Балкан: Велику Србију, Велику Албанију, Велику Хрватску и малу муслиманску Босну. Да, и Македонија је ту са непромењеним границама, ако је сачувамо у њеној мултиетничности и не дозволимо да нас јаке струје национализма код куће и из околних земаља повуку. Јер свима је јасно: ситуација на Западном Балкану личи на спојене посуде. Ово није позив на пасивизацију, већ напротив. Без унутрашње консолидације у свакој појединачној држави и потпуне консолидације Западног Балкана у целини, регион остаје рањив на променљиве амбиције моћи различитих политичких структура које се мењају у демократском процесу кроз који протиче недемократско. Дакле, немамо времена да чекамо: што пре изађу из „мочваре” и почну преговоре за чланство у ЕУ, то боље за земље и народе Западног Балкана – Србе, Албанце, Македонце и све остале. Али овде постоји препрека која је усађена у главама људи. То се зове, како Бибо каже, „егзистенцијални страх“.
Иштван Бибо је одрастао у годинама након распарчавања Мађарске на крају Првог светског рата, образујући се на школским уџбеницима који су свакодневно осуђивали неправду граница. Садашња мађарска политика показује да је бол и даље ту након 100 година.
Македонци су одрасли уз трауму распарчавања Македоније у два балканска рата и неправду која се наноси нашем народу, свакодневно, посебно кроз песме које нас свакодневно подсећају на њу. Ситуација није другачија ни са другим народима око нас. Свако има причу о историјским неправдама које су му нанете и сви су у праву. Али тако се рађа оно што се зове „егзистенцијални страх“ за опстанак заједнице. Зато је "неће бити" најчешће понављана фраза код нас у Македонији, на пример. Тај страх, пак, кочи развој демократије и лежи у основи антидемократског национализма и уверења међу људима да напредак слободе угрожава националну ствар, пише Бибо. Постати демократа, с друге стране, значи превазићи страх: страх од других мишљења, од других језика, од завере, од лоших намера противника, од непријатељске пропаганде, од измишљених опасности које постају стварне опасности ако их се плашимо. ...
Живот у страху и стални осећај угрожености, с друге стране, неминовно резултира ограничавањем слобода, цензуром, тражењем „непријатеља“ и „издајника“, увођењем реда или привида реда на рачун слободе. , корупција демократије кроз манипулацију правом гласа против демократског развоја, а резултира диктатуром..., закључио је Иштван Бибо, пишући о беди малих држава источне Европе у књизи објављеној 1946. године. 1946? Често се заборавља да је први експеримент са демократијом у источној Европи почео после Првог светског рата 1919. године. Председник САД Вудро Вилсон на Париској мировној конференцији износи своју, како су мислили искусни и сумњичави европски политичари, „сумануту” америчку идеју „самоопредељења народа” и „демократије” посађену на ауторитарном тлу. Отуда и неуспели експеримент са демократијом који је убрзо попримио свој „нормални“ диктаторски карактер у новоствореним државама источне Европе.
Синдром трауме, страха и хистерије у друштву створио је посебан тип политичког лидера у земљама источне Европе којег Бибо назива „лажним реалистом”. Било да је у политику сишао из редова аристократије или се дигао из редова народа, овај тип политичара, који карактерише таленат, лукавство и агресивност, идеалан је администратор процеса нарушавања демократије. У тој искривљеној демократији антидемократска моћ тече унутар демократске форме или неке друге агресивне политичке преваре, каже Иштван Бибо. Данас на Балкану има примера таквих политичара колико хоћете. Да их не набрајам...
Белешка о Иштвану Бибу
Маргинализован на ниво приватног грађанина од просовјетских власти у Мађарској, Иштван Бибо, универзитетски професор и дописни члан Мађарске академије наука, успева да се преко пријатеља запосли као библиотекар у универзитетској библиотеци у Будимпешта. Вратио се политичком животу 1956. за време Мађарске револуције и постао министар спољних послова у влади Имреа Нађа. После инвазије совјетских трупа није поднео оставку већ се обратио међународној заједници са декларацијом. Ухапшен је и осуђен на смрт. Казна је, након интервенције Владе Индије, преиначена у доживотни затвор. Године 1963. ослобођен је као резултат масовне амнестије. Поново се враћа у библиотеку, где као библиотекар има право на пензију. Живи на маргини академског живота без права објављивања. Умро је 1979. године.

Libertas.mk

(Аутор је професор и први министар иностраних послова)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“