У тој суровости бројева има неке судбоносне везе.

Дана 2. новембра 1999. год Порезник Суботић Суба трагично изгубио живот, а пет година раније (5.) Милан Младеновић, фронтмен култ "Катарина Велика", отишао у вечност. Ако се пар окрене наопако, постаје петица. И тако нам је новембар донео неке важне људе, који су се борили против примитивизма...

Без Милана је свет живео тридесет година, а без Субе двадесет пет. Милан и Митар су били пријатељи. Добри пријатељи.

Сарађивали су још 80-их, када се Суба потписао као Рек Илусивии, што је латински за Невидљиви краљ. Тада је Милан свирао гитару на својим првим снимцима, док је на албуму "Екатерине Велике" - "Само пар година за нас" (1989) Суба потписао продукцију.

Круна пријатељства догодила се неколико година касније, у Бразилу, 1994. Суба га је чекао у Сао Паулу, да заједно реализују древну идеју из осамдесетих – „Анђеоски дах“, уз помоћ двојице бразилских музичара Жоаа Парахибе и Фабија. Голфетти. Биће приказан - Миланов тестамент албум.

– Генерално, то је био бразилски пројекат у којем су се сусрели европски и бразилски музички утицаји и мешали у неке више енергетске сфере. Сва та четири одвојена језика створила су пети, који је произвео музику без типичног печата било ког од музичара који свира и ствара. И због те мешавине која је настала мешањем четири аутентична обележја настала је музика четвртог света – објаснио је Суба.

Познаваоци кажу да је Милан Младеновић у последњој години живота отишао у Бразил срећан. Вратио се још срећнији. Пројекат „Анђеоски дах” као идеја постоји већ неко време, а претходних година су га заједно изводили. Сам наслов „Анђеоски дах” представљао је причу о стварању човека од глине, налик оној у којој Бог ствара човека од глине, и удахњује му душу.

- Нисмо јаки као богови, али дахом Анђела, музиком која је дах богова, желели смо да надахнемо човека новим светом и новим искуством - објаснио је Суба.

Судбина је хтела да Милан не чека издавање албума током свог живота на овој планети. ЦД и касета појавили су се убрзо након његове смрти као премијерно издање на Имаго Рецордс. Четврт века касније, „Кроација рекордс” и „Задужбина Милана Младеновића” удахнуће му нови живот, на винилу и ЦД-у.

Парадокс живота је да се ништа није променило када су Младеновић и Суботић креирали овај албум.

- Овај подухват је наставак мог рада и моје борбе против примитивизма у данашњој култури, како у СР Југославији, тако иу бившим југословенским републикама, која је ојачала углавном због немилосрдних политичких игара моћи, које су покренуле опште удаљавање од духовности - написао је Милан поред албума, истичући да је „данашњи човек преко медија осуђен да овај свет доживљава као колаж чије право лице није у стању да га уједини у коначној визији”.

Жалосно је да се ни тридесет година након што је Милан описао ситуацију ништа није променило. Напротив. Још увек "Синкинг", како је назвао једну од песама ЕКВ-а.

У систему лажних вредности није могло бити другачије. Да ли је Милан Младеновић био „рок пророк“, визионар, или само груби реалиста.
Има ли неке чудне луцидности у тим бројевима, 2, 3, 5?

Милан Младеновић је рођен 21. септембра 1958. Митар Суботић 23. јуна 1961. Када су умрли, Милан је имао 36, а Суба 38 година.

Легенда каже да је Суба трагично изгубио живот након што је пожар захватио његов музички студио. Покушавао је да спасе траке Бебел Гилберто са управо завршеног албума Танто Темпо, на којем је темељно радио, а који би је дефинитивно учинио великом звездом музике Трећег света.

Његов соло албум "Сао Пауло Цонфессионс" који је објавио тих несрећних 99, уврштен је у књигу "1001 албум који морате чути пре него што умрете". За неупућене, са простора бивше Југославије, данас познатог као Регион, у ову јаку селекцију ушао је само „Лајбах” са култним „Опус Деи”.

На 30. годишњицу смрти Милана Младеновића, 5. новембра 2024. године, сетили смо се човека који је као покретач „Јекатерине Велике” на седам студијских албума и 70 песама оставио неизбрисив музички траг. Зато не чуди што је у једној од анкета „Пар година за нас“ изабрана за најбољу песму бившег ЈУ свих времена.
Миланов рад данас живи кроз награду која носи његово име, дефинитивно најпрестижније признање за младе музичаре са простора бивше Југославије.

Пре две године ова награда припала је македонској певачици Дини Јашари, а ове године међу финалистима су била три имена из Македоније: „Моира“, „Фицтион“ и „Луфтханса“.

- Чудо су ти бендови из Македоније - рекли су поједини чланови жирија.

"Никакве речи нису довољне, само једноставне речи, да ме врате у живот...", певао је Милан у судбоносној "Пар година за нас није ту физички, али су те речи остале". нас у годинама после њега. Као утеху. Ако уопште може бити икакве утехе.