Престо је метафора за суверену власт. Престо без онога ко на њему седи сведен је на предмет, обично у виду свечане и импресивно украшене столице на коју се наслони задњицом суверен, верски поглавар или сличне вође.

Ових дана се захуктава игра за трон у ВМРО-ДПМНЕ. У њему учествују три председника странке, од којих двојица јавно признају да су погрешили у сопственим проценама, и то на релацији Георгиевски-Груевски, па Груевски-Мицкоски. На грешке у расуђивању нису имуни ни председници СДСМ-а, узимајући у обзир „квалитет” односа Црвенковски-Бучковски у прошлости, Црвенковски-Заев и Заев-Шећеринска у новије време, као и Ковачевски-Шећеринска и Ковачевски-Заев , иако ово последње није од такве величине као претходни примери, бар за сада.
Но, ма колико те међупартијске и међупартијске сплетке и споредне интервенције биле интересантне јавности, то су у суштини унутрашње борбе за трон, односно за већи утицај у кључним партијама, а преко њих и држава и друштво.

Те интриге и унутрашње борбе су присутне и у партијама у државама чланицама ЕУ, као иу САД, тако да се одатле не треба превише узбуђивати. Било их је, има и биће. Погрешне кадровске процене лидера имају специфичну тежину, али нису ни близу погрешних процена стратешких процеса и политичких одлука које утичу на све нас и чије последице живимо и данас.

Идемо редом. Македонија је успостављена као суверена и независна држава храброшћу Петра Гошева да каже „НЕ“ Милошевићу и величином Глигорова и Кљушева, односно тактичко-политичком виртуозношћу Глигорова и недвосмисленом евроатлантском оријентацијом Кљусев. Пошто је Гошев испао рано у унутарпартијским играма, имали смо најмање два политичара на трону у том тренутку који су били спремни да деле власт упркос различитим политичким позадинама. То је била сјајна оцена.

Уосталом, прва Влада је била широка и инклузивна, што се касније показало као одлучујући позитиван моменат за успешно спровођење референдума и доношење првог Устава. Ова два политичара су имала стратешки капацитет да процене куда треба да се крећемо, али су погрешну проценили ослањајући се на млађе, несумњиво харизматичне Црвенковског и Георгијевског. И ту је почео циклус погрешних процена и одлука, који, нажалост, траје до данас.

Прва стратешка грешка био је пропуштени тренутак за унутармакедонско помирење. Црвенковски је почео да влада ослањајући се пре свега на државни апарат наслеђен из социјализма, односно на апарат Комунистичке партије Македоније, и подстицај за очување привилегија. Са своје стране, Георгиевски је успешно мобилисао чланство залажући се за потпуни континуитет са историјском „ВМРО“ Гоце Делчева, али и са контроверзном доктрином и политиком Тодора Александрова и Ванча Михаилова за етничке Македонце, као и са политиком дерегулације, мање „ држава". укључујући опорезивање и слободно тржиште који су били популарни међу малим власницима и пољопривредницима. Овај, пре свега, идеолошко-политички сукоб је остао да тиња, доприносећи континуираној поларизацији две највеће партије у македонском табору и, последично, поларизацији у друштву.

Разлог је била неспремност Црвенковског за доследно и широко спроведени процес лустрације на правичан и демократски начин и избегавање економске политике која би најдиректније могла да утиче на социјалистичку елиту. Ослањајући се на део апарата социјалистичке државе, Црвенковски се у исто време суочавао са великим отпором тих структура. С друге стране, Георгиевски није био спреман да прогласи дисконтинуитет од два последња лидера историјске ВМРО, што је за последицу имало стварање утиска у широј јавности израженије бугарскофилије. Црвенковски и Георгиевски, једноставно речено, нису били спремни на компромис и испољавање заједништва и кохезије.

Напротив, били су више него спремни за обрачун. Од тог тренутка нашом политичком сценом влада његов величанствени „рејтинг“ односно политичка популарност. Изузеци постоје и могу се тражити у тренуцима губитка рејтинга због компромиса стратешке природе. Пример су три споразума, Охридски, Преспански и Споразум са Бугарском. Према Охридском споразуму, губитак рејтинга је распоређен пропорционално. Према друга два споразума, рачун у (не)популарности платио је и платио СДСМ.

Друга стратешка грешка се односи на начин на који је спроведена приватизација. Истовремено, Црвенковски је користио метод „менаџерског откупа“ за разлику од методе трансформације „ваучерима за све“ коју је заговарао Петар Гошев – последњи лидер СКМ, односно СКМ – Партије за демократски преображај. Наравно, први метод је омогућио много ефикаснију приватизацију, али је најдиректније допринео продубљивању неједнакости у друштву. На крају крајева, био је то тренутак првог и веома великог, масовног разочарења у транзицију и објективност и солидарност државе са сопственим грађанима. Њена манифестација била је низ девијација, распуштених предузећа, стечајева радника, дугих и мучних судских процеса.

Временом, и углавном због система који наставља да генерише неједнакости, заједно са неуспехом у борби против корупције и компромитованог правосуђа, разочарање у државу и њене институције је сада достигло тачку генерисања масовне подршке радикалним популистичким агендама. ВМРО-ДПМНЕ се, са своје стране, није одлучније супротставио овом моделу приватизације јер је најдиректније пунио њихов фонд бирачима, већ је чекао и чекао своју прилику да развије нову економску елиту у тренутку када је влада Георгијевског први пут настала.

Трећа стратешка грешка била је неспремност да се жртвује рејтинг за брзо чланство у НАТО, а потом и у ЕУ. Спор око имена са Грчком одуговлачио се највише због неспремности наших лидера да направе непопуларан компромис, да би потом направили гори компромис. Тај компромис смо морали да направимо много раније, у другој половини деведесетих, и тако уђемо не само у НАТО већ и у ЕУ, ако не раније, барем заједно са Бугарском и Румунијом.

Овај компромис би нас учинио отпорнијим на преливање косовске кризе. Везано за ово друго, а имајући у виду да није било тешко предвидети сукоб на Косову и повезане ризике, „Једно друштво за све“ смо морали да изградимо деведесетих година и да се не опиремо, на пример, високом образовању за Албанце или реалном децентрализација. Да смо то урадили, претпоставља се да не би дошло до јаке мобилизације Албанаца у нашој земљи и да би био спречен сукоб који је практично замрзнуо наше евроатлантске интеграције. Опседнутост рејтингом и популарношћу, чак и по цену одлагања остваривања националног интереса, обележила је већи део дугогодишњег Груевског, а иста симптоматологија карактеристична је и за његовог престолонаследника Мицкоског.

И четврта, али не и последња стратешка грешка је стварање гломазних политичких партија, две у македонском и једне у албанском табору. Наше странке су међу најмасовнијим по чланству у земљама које су или тврде да су либералне демократије. С једне стране, странкама су потребни бирачи и лидери отворено обећавају привилегије бирачима, а са друге стране, чланови и симпатизери врше огроман унутрашњи притисак на лидере да испуне своја обећања. На то нису имуне ни мање странке, које обично арбитрирају око већих и не ретко мењају орбите због коњуктуре. Последица је хронични клијентелизам и кронизам, односно стварање „крони“ капитализма. Нема већег посла у нашој земљи који се не нахрани у партијско гнездо. Дугу руку „партијске” државе осећају и мала и средња предузећа. И даље се њиме управља без потпуно функционалних механизама равнотеже и контроле.

Последица је транзиција претежно представничке демократије у партијско „једногласје” и осцилација између дефектне демократије и хибридног режима. Наша корупција је генеричка и зато не успевамо да се боримо против ње. Зато не успостављамо ефикасне механизме директне партиципативне демократије и контроле, или их успостављамо као демократски декор. Нема невиних у овој ситуацији, ни међу политичким лидерима ни међу нама као њиховим бирачима.

Нећете чути од странака да признају ове стратешке грешке, или ако јесте, то је „игра окривљавања“, односно окривљује се политички противник или претходник. Избегава признавање сопствене погрешне процене. Још увек не учимо из ових грешака. Пре него што било шта научимо, морамо признати да смо лоше проценили. Ова рубрика, будући да формат не дозвољава залазак у дубину, само је површан покушај анализе наших политичких грешака, од којих су неке и стратешке. Без дубље анализе, ово искуство нећемо моћи да преточимо у прецизне лекције, нити ћемо моћи да применимо научене лекције у пракси, како не бисмо поновили грешке.

Рацин.мк

(Аутор је архитекта и магистар политичких наука)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“