У свом делу „Де ораторе” („О беседнику”), Цицерон, један од најпознатијих филозофа, државника и политичких теоретичара и свакако најпознатији беседник Старог Рима, историју назива – „Магистра витае” („Учитељ живота”). “), желећи да кажем да учење прошлости може послужити као лекција за будућност. Колико ми као народ и као појединци познајемо своју историју и колико смо научили лекције из прошлости како би нам помогли да имамо бољу будућност?
Неспособност Македонаца почетком прошлог века да искористе повољан геостратешки положај у Европи и да подигну успешан устанак против ослабљеног Османског царства искористили су суседи: Бугарска, Грчка и Србија и заједно у И. Балканског рата успели су да Турску скоро потпуно потисну са Балканског полуострва, а Македонију поделе међу собом као ратни плен. Букурештански мировни споразум из 1913. учврстио је границе постављене у средини македонског националног ткива, границе које још увек деле македонску територију на три дела.
Од тада почиње калварија уништења, асимилације и протеривања Македонаца са њихових родних огњишта.
Геноцидна политика грчке владе према македонском становништву у периоду након Букурештанског споразума, а посебно током и након Грчког грађанског рата (1946-1949), може се упоредити са политиком апартхејда у Јужној Африци. У периоду од 1918. до 1925. године 805 градова и села у Егејском делу Македоније преименовано је са грчким топонимима, Костур је постао Касторија, Лерин – Флорина, Солун – Солун. 1927. почиње процес хеленизације имена и презимена, па Ђорђи постаје Јорго, Петар - Петрос, Попов Пападопулос, Костов - Костас... Грчки свештеници не дозвољавају да се деци дају словенска имена, уништавају се гробови са ћириличним словима или замењују се надгробни споменици, исти је случај и са иконама у црквама, које су пресликане у делу где су имена светитеља исписана на старословенском, забрањен је македонски језик, а употреба кажњавана затвором. Геноцид над македонским народом у Егејској Македонији кулминирао је прогоном и емиграцијом деце избеглица, од којих већина никада више није видела своје родитеље или своје домове. У два наврата у марту и мају 1948. године између 28.000 и 32.000 деце узраста од 2 до 14 година, у организацији Демократске армије Грчке, евакуисано је ван граница Грчке, како би им се спасили животи. Деца су расељена у земље Источног блока (СССР, Пољска, Чехословачка, Источна Немачка, Бугарска, Румунија и Мађарска) и СФР Југославије. Већина њих се враћају као одрасли и трајно се настањују у бившој СР Македонији.
Македонци из пиринског дела Македоније деле мало другачију судбину од њихове јужне браће. Нова бугарска комунистичка власт после Другог светског рата коју је предводио Георги Димитров, под теретом гриже савести због злочина бугарског профашистичког окупатора током окупације делова Вардарске Македоније, као и у складу са обавезама Бледског уговора из 1947. године, у потпуности прихвата постојање македонске националне мањине у Бугарској и даје јој аутономију на територији Пиринске Македоније, укључујући отварање школа и позоришта, штампање новина, часописа и уџбеника на македонском језику итд. Бледски споразум је билатерални међународни уговор између Народне Републике Бугарске и Народне Републике Југославије, који су 1. августа 1947. на Бледу, у Словенији, потписали Јосип Броз Тито и Георги Димитров, којим Бугари признају да су окупирали делове територије тадашње Југославије, укључујући и делове Македоније, у потпуности признају постојање Македонаца у Пиринској Македонији и обавезују се да им обезбеде сва права која им припадају, укључујући и одржавање веза са матичном државом – СР Македонијом. У замену за то, југословенска страна прихвата да Бугарска буде ослобођена плаћања ратне одштете у износу од 25 милиона тадашњих долара (садашња вредност овог износа била би нешто већа од 356 милиона долара). Али Бугари су Бугари, па једва чекају прву прилику да испуне своје обавезе. Они су 1948. године, након што је Југославија прекинула односе са СССР-ом по Резолуцији Информбироа, одлучили да повуку свој потпис са Бледског споразума, осим дела који се односио на опроштене репарације.
Занимљиво је констатовати да су у том периоду, односно 1946. и 1956. године, у Бугарској обављена два пописа становништва, према којима се 1946. године 160.541 особа или 70% укупног становништва у Пиринској Македонији изјаснило као етнички Македонци, док се у 1956. 178.862. године тај број је био 63 или 170.000% становништва у Пиринској Македонији. Где је нестало више од XNUMX душа у периоду од само педесет година? Перфидно, подло и ниско, баш као и садашња политика коју данас према Македонији воде потомци Тодора Живкова и Цоле Драгојчева.
О страдању нашег народа у Егејској и Пиринској Македонији могло би се написати још много страница текста, али да се вратимо у садашњост и поставимо себи питање са почетка овог текста: Колико смо ми као народ и као појединци научили лекција од „учитеља живота“?
Мој одговор би био: Није довољно.
То се види из начина на који они који сада управљају Македонијом, мислим на руководства која су преговарала о Преспанском и Добросуседском споразуму са Бугарском, као и на она која су прихватила тзв. Француски предлог се односио на „зелени сто” за преговоре. Зар тужну причу о страдању деце избеглица нису чули од једне тетке или ујаке, зар нису знали за калварију удружења Македонаца из Бугарске, која чак и пресудама Суда за људска права из Стразбур, не могу да остваре своја права у Бугарској? Да ли су та питања могла бити покренута у процесу преговора? Да ли се могло другачије преговарати, односно у корист Македоније и Македонаца, а не обрнуто?
Ова питања остаће и за неке друге историчаре који сада пишу историју, која ће се читати за 50 или 100 година, па ће се са те временске дистанце извлачити закључци о томе да ли ће настрадала нација на почетку 21. века коју представљају лидери који не познају своју историју, прокоцкали су шансу да сачувају своју земљу јер нису научили лекције историје, ту Магистра витае.

(Аутор је правник)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“