Домаћа текстилна индустрија остаје једна од најпроблематичнијих грана. Нису им биле довољне мизерне плате, прековремени сати, неизвесност, отпуштања која немају милости према трудним радницама, намерни стечајеви да се не исплаћују заостали приходи, па је последња вест да је битољски газда своје раднице затворио као мишеви у замку како би избегли контролу Инспекције рада! Сектор текстила и одеће, који доприноси 17 процената индустријског БДП-а и 14 процената укупног извоза земље, има хендикеп већинске женске радне снаге. Зато су раднице, које су све више у најстаријој старосној групи и често једине које кући доносе плату, главна мета текстилних радница, које зарађују солидне приходе, али се врло мало враћају да побољшају своје ситуација.

Стање текстилне индустрије је исто од Македоније до Бангладеша. Источна Македонија, која је годинама била главни стожер модне индустрије, сада је сведена на дораде, јер су газде остали глуви на вишегодишња упозорења да ће само са сопственим брендом бити успешнији. Штавише, „бунар“ радне снаге у бранши је исцрпљен, па је од некадашњих 60 радника сада у текстилном сектору остало 25 до 26.000 људи. Али ова слика није опаметила менаџере, који у пракси настављају да злоупотребљавају систем јер им закон, институције и власт дозвољавају такве злоупотребе! Активисткиње „Гласен текстила” годинама сигнализирају да се суочавају са случајевима да послодавци раскину радни уговор чим сазнају да је трудна, посебно са уговорима на одређено време од само месец дана. Иако порески систем не би требало да дозвољава исплате испод минималне зараде, у стварности се то дешава све чешће. У приватном сектору, посебно у индустријама у којима углавном раде жене, често се ради прековремено, ради се празницима и недељом иако је нерадни дан. Међутим, то се не одражава на њиховим платним списковима, нити се сходно томе плаћа.

Страх да се говори о условима у текстилној грани још није превазиђен, а из удружења грађана кажу да жене избегавају све што би могло да угрози њихов рад, јер од њихове зараде зависи опстанак породице. Коначно, синдикална заштита жена и њихово учешће у синдикатима (нема искључиво женских синдиката у текстилној и кожарској индустрији) је далеко испод просека. Али неповерење према свакоме ко тобож подржава и брани њихова права се полако мења и све се више прича шта се дешава у фабрикама, у каквим условима радници раде, колике су им плате итд.

Они који дуже памте рећи ће вам да је у бившој Југославији плата текстилаца била на истом нивоу као и у другим, престижним професијама, попут учитеља, адвоката итд. Неки од најпознатијих гиганата попут „Астиба“, „Тетекса“, „Битолатекса“, или „Македонке“ имали су чак и засебне здравствене установе и вртиће. Здравствено и пензионо осигурање је било добро организовано и покривало је све потребе радника, док је радно законодавство предвиђало осмочасовни радни дан, а скраћено радно време ограничено на 4 сата. Додатно су плаћени сви прековремени сати, рад празницима, викендом итд... Старије генерације из времена социјализма кажу да је тада „Бог ходао међу људима“. Идилична времена за радничку класу у текстилној индустрији завршила су се почетком реклама да је Македонија једна од земаља у којој је могуће повећати профит померањем производње и ниским платама. Притисци на плате, предузетничке привилегије, измене закона у корист предузетника и на штету радника, промовисани су као мере којима Македонија покушава да привуче стране инвестиције. Ове друштвено-политичке промене су највећи разлог радикалне ерозије права и стандарда радника запослених у текстилној и кожној индустрији. Други талас разарања почео је 2000. године са широм отвореним вратима увозу јефтиног текстила из Кине, што је погодило домаћу производњу.

Сада, нажалост, бити текстилни радник и живети до пензије граничи се са научном фантастиком.