Институт за националну историју ове године обележава 75 година од свог оснивања и то је заиста редак јубилеј за институцију у земљи чије је постојање почело само неколико година раније. Наравно, током ових 75 година пре Института, а самим тим и пред македонском историографијом, увек је било и има бројних изазова. У ствари, изградња историографије у току нешто више од седам деценија не представља тако дуг период да се могу разрешити сва питања важна за прошлост једне државе. Стога, дозволите ми да овде укратко изнесем нека размишљања о поменутим изазовима, имајући у виду значајну улогу коју историја игра у друштву.

Македонска држава, као и свака друга независна држава, има своју прошлост и, као и многе друге, око те прошлости је у сукобу са неким од својих суседа. Наравно, то није нешто што је специфично само за њу, али изгледа да је македонска историографија остала талац тих сукоба, посебно тзв. „вечна битка за идентитет“, у којој се идентитетски аспекти нашег постојања константно држе на највишем нивоу. Такав став не значи ништа друго до задржавање старих парадигми и приступа који су већ неколико деценија присутни у нашој историографији, а који јој, пре свега, иду на штету. С тим у вези, неопходно је напустити дефанзивни приступ у односу на осетљива питања идентитета. Јер тај приступ обично нуди реакцију на оно што су други писали о нама, али не и акцију кроз коју ће аналитичко и критичко проучавање наше прошлости понудити одговоре на осетљива питања која су углавном оптерећена историјским детерминизмом и позитивизмом.

У том контексту треба узети у обзир да је данас у проучавању прошлости утврђено неколико постулата без уважавања којих би се та прошлост погрешно тумачила и схватала, а то су: прошлост је испреплетена, заједничка, повезана и међузависна; да се прошлост, као и садашњост, не може схватити изоловано и извући из контекста свог времена и да се нације и државе стварају, развијају и постоје међусобним контактом.

Отуда представљање данашњих модерних народа као вечних и непроменљивих категорија и актера на историјској сцени, као резултат неке мистичне и искључиве етногенезе која се одиграла хиљадама година уназад, преокреће читаву историју и негира динамику, преплитање и међузависност историјских процеса и идеја. Такво схватање, у чијој позадини стоји тзв ретроспективни национализам је, у ствари, деветнаестовековни приступ тумачењу прошлости.

Данас је, на пример, незамисливо да Французи и Немци расправљају и расправљају о етничкој припадности Карла Великог или других значајних лидера или интелектуалаца далеке прошлости. Те личности су смештене у политички, културни и друштвени контекст времена у коме су живеле и деловале, јер је немогуће вратити се у прошлост и поново открити ментално окружење давно прохујале епохе.

Такође, ако се анализирају националне идеје Балканског полуострва из 19. века, видеће се колико су оне испреплетене и колико су утицале једна на другу, иако су се истовремено у појединим сегментима оштро искључивале. Ови примери показују да је историја, европска или балканска, дуга прича о преплитању и дељењу, о вишеструким и променљивим идентитетима. Данас су представе и митови о тзв вечне и апсолутне „историјске истине“, израз који припада КСИКС веку. Данас се може писати и говорити о историјама, о историјским представама, о мултиперспективном приступу тумачењу прошлости, који би могао помоћи да се превазиђу неке од „неразрешивих“ тема, присутних и деценијама нагомиланих у историјским националним наративима и у историјско образовање балканских друштава.
Интернет, друштвене мреже и бројни медији наметнули су историчарима још једну обавезу, али и одговорност, а то је готово свакодневни дијалог са средином у којој живе и раде. Ови медији омогућавају да историјска димензија нашег постојања буде стално присутна у нашој свакодневици. Али, с друге стране, допринео је да јавним простором у великој мери доминира квазиисторија, чије су карактеристике: селективност и неуважавање чињеница, сензационализам, површност, историјски волунтаризам и догматизам. То је изазвало и излив историзирајућих теза, које би требало да легитимишу одређене политичке тврдње које наводно објашњавају прошлост, а посебно њено значење за нас данас. При томе се, наравно, користи снажна симболичка и мобилизујућа моћ историје. Али очигледно је да оно што се често чује у јавности није историја заснована на научним принципима. У њему има много бујније политичке митологије и злоупотребе од професионалне анализе која би, пре свега, требало да нам помогне да разумемо прошлост.

Да би се разбио тај квазиисторијски приступ, академски дијалог историчара са јавношћу постаје једна од њихових највећих обавеза. Тај дијалог треба водити објективно и коректно, уважавајући друштвену и личну одговорност која носи став историчара.

Наравно, то не зависи само од њих. Морају имати подршку свих оних који мисле и одговорни су за начин на који се наше друштво суочава са прошлошћу, као што су интелектуалне и политичке елите.

Али проучавање прошлости мора, пре свега, да представља суверени интерес аутономне научне заједнице, а не државе или било које политичке партије или организације. Јер историографија, као и свака друга наука, може напредовати само ако су истраживања и писање ослобођени било каквих политичких, идеолошких, верских или економских притисака, као и емоција, митова и догматизације. У ствари, крвави распад Југославије показао је колико могу бити опасне и деструктивне емоције, митови и злоупотреба историје у промовисању националистичких концепата нација или религија.

Отуда је веома важно показати да историчари имају капацитет да дебатују и постављају суштинска и смела питања о нашој прошлости, која ће нас ослободити страхова и предрасуда и деконструисати политичке митове који ће елиминисати могућност инструментализације и злоупотребе историје. Тиме ће и само друштво постати много отвореније и стећи много више самопоуздања.

Коле Цасхуле у изјави каже да писати на македонском језику значи ићи у рат. Данас писати о македонској историји, посебно из садашње перспективе, рекао бих, значи и ратовати, а у овом тренутку значи много више унутрашњу битку, која је много тежа. И није ништа страшно имати такву унутрашњу „битку“ ако она има за циљ резултате који ће бити корисни друштву, а не средство за жигосање „достојних“ и „недостојних“ историчара, „издајника“ и „патриота“ .

Историографија ће испунити свој хуманистичко-цивилизацијски циљ, који је једна од њених основних премиса, ако историчари прихвате да историјска наука треба да се развија паралелно са развојем савременог друштва, да се критичка обрада прошлости не може наставити истим методолошким, теоријским и идеолошки клише и ропство старим историјским обрасцима и да се дотадашња перцепција не сме схватити као непроменљива, јер то, у крајњој линији, изазива историографску стагнацију.

Процес критичког проучавања прошлости, постављен на савремену методолошку и теоријску основу и ослобођен историјског детерминизма, је процес којим ће наша историографија омогућити да се повећа свест јавности о критичком суочавању са прошлошћу. Такав процес помоћи ће садашњости да се ослободи предрасуда, а историјска наука, која би препознала своје могућности, али и одговорност, вратиће своју људску димензију, што је, према чувеном Фернану Броделу, чини краљицом друштвених дисциплина.

(Аутор је академик)

Рацин.мк

(Рубрика је избор тачака из обраћања аутора на Међународном научном симпозијуму „Европа и Македонија: идеје, процеси и личности“, који је организовао Институт за националну историју, поводом 75 година од оснивања, одржана у МАНУ 21. и 22. септембра)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“