
Интервју са позоришним редитељем Егоном Савином за "Народни посланик" у МНТ: Сваку представу радим као да ми је прва
У оквиру обележавања 80. годишњице Македонског народног позоришта, 25. јануара биће премијерно извођење представе „Народни посланик“ Бранислава Нушића у адаптацији и режији Егона Савина.
Препоручено
Култни редитељ Егон Савин се после дужег периода враћа на МНТ. Ово је његова трећа представа у позоришту, а претходно је поставио "Злочин и казна" (1994) и "Лаж и парализу" (1996). У представи „Народни посланик“ Бранислава Нушића играју пажљиво одабрана и већ доказана глумачка постава: Александар Микић, Дарја Ризова, Тони Михајловски, Јордан Симонов и Тања Кочовска.
Бранислав Нушић је, пак, један од најсценираних аутора на сцени МНТ-а, а овај „народни посланик” је трећа изведба чувене Нушићеве драме. Са српским редитељем Егоном Савином разговарали смо непосредно пред премијерно извођење представе.
Како се указала прилика да поново режирате представу у Македонском народном позоришту у Скопљу?
– Волим Скопље и имате одлично позориште, где сам својевремено поставио две представе „Злочин и казна” и „Лаж и парализа”. Стално сам у контакту са овим позориштем и стално се нешто договарамо и договарамо. Овог пута смо се договорили да ћу радити на тексту Бранислава Нушића, а годишњица позоришта се лепо поклопила, јер је Нушић био први редитељ и оснивач овог позоришта.
Док је постојала Југославија, радио сам у свим већим градовима и народним позориштима широм земље, а колико знам, сва позоришта су постављала Нушићеве текстове. Није било југословенског позоришта, не само народног или градског, није било дома културе, сеоске задруге или аматерског позоришта где није био Нушић. За њега можемо слободно рећи да је један од најафиранијих драмских писаца на Балкану. Тако да не морате много да размишљате да ли да поставите неки Нушићев текст.
Веома су ми драге његове грађанске драме као и његове мелодраме, а до сада сам поставио неколико његових драма у различитим позориштима. Пре неких пола године направио сам адаптацију текста „Народни посланик” по догађајима у Београду и политици као нашој свакодневној судбини. Цео наш живот је некако претворен у политичку еуфорију „за“ и „против“. У Србији су поново велике политичке поделе, нешто што се овде догодило пре неколико година. Био је то повод да се направи радикална адаптација Нушићеве драме. Преполовио сам број улога, претворио једночинку у четворочинку, али мислим да нисам изневерио Нушића. Узео сам себи за право да додам неке ствари, али то су прилично кратки додаци.
Мислим да је Нушић једини српски позоришни геније. Српска комедија је значајна у европским оквирима и мислим да ретко која култура има тако јаку комедију, почев од Стерије Поповића, преко Бранислава Нушића до Александра Поповића и Душана Ковачевића. То је величанствени квартет српске комедије, од којег позориште може да живи деценијама, ако не и вековима.

Драмски текст „Народни посланик” Нушић је написао као комедију. У ком облику се то дешава кроз вашу адаптацију?
– Представа коју сам поставио није комедија у класичном смислу. Наиме, смех није једини циљ или мотив. У овом случају, смех је више исмевање. Реч је о појачаној сатиричној димензији текста. Нушић има доста водвиљских тема у својим комедијама, али ја сам све то ставио у други план, јер ми је најважнија била сатирична оштрица, нешто налик на ону коју има у представи „Покојник”.
Приступ смешно-ужасног и гротескног израза није толико театрално мотивисан колико је нужност везана за наш свакодневни живот и нашу стварност, између онога што живимо и онога што гледамо на телевизији. Ово су сцене ужаса. Не можемо више да убацимо Нушића како бисмо добродушно засмејали публику слатким и помало негативним ликовима. Овде је реч о друштвеној ситуацији коју ми као позориште морамо да коментаришемо, укажемо, вреднујемо и, на крају крајева, морамо поставити неку врсту моралног императива као окосницу саме представе.
Много је злобе у народу. Менталитет је постао много злокобнији него што је био, јер такве су политичке прилике у којима живимо. Нормално је да човек мора да одговори на захтеве времена и средине у којој живимо. Моја адаптација текста је покушај да се управо то постигне. Мислим да смо то добрим делом постигли управо због једноставности саме приче, која је упрошћена, али и одличних глумаца у МНТ-у, са којима је право задовољство радити.
Вероватно ће публика очекивати нешто веома смешно и у том смислу је могуће да се мало разочара. Рећи ћу да Нушић више није позориште које забавља. Није то ни политички театар, јер је то друга крајност. Актуелније је и живахније позориште, јер текст, стихови и садржај Нушићевог дела носе универзалне вредности са озбиљном сатиричном оштрицом.

Постоји ли порука коју би публика требало да прочита кроз представу?
– Мало сам резервисан по питању идеје и потребе да позориште шаље поруке. Сваки наступ је порука. А порука ове представе је коментар страшних политичких ситуација у којима живимо. И мислим да је то општи, глобални проблем. То није само проблем Србије или Македоније, већ је проблем целог света. Свуда око нас су ратови, влада терор, и мора се запитати шта је корен свега и одакле долази.
А ови драмски текстови су мале породичне драме и велике политичке амбиције малих неспособних људи. У Нушићево време лик Јеврем Протић није могао да постане народни посланик, али данас може. Јеврема Протића данас имамо у свим парламентима широм света. То су амбициозни, полукомпетентни али пре свега корумпирани људи који раде за партијске интересе, а не за народ. То је порука представе.

Како је протекао кастинг за улоге у представи?
- Овде није било проблема. Реч је о типологији и избор улога и глумаца је био веома лак. То су карикатурални типови менталитета у којима живимо стотинама година. Наравно, по квалитету глумаца, могао бих да направим три поделе за представу у МНТ. Одлучио сам се за ових пет глумаца, иако сам могао изабрати још петнаестак изузетно талентованих глумаца и глумица.
Након осамдесетак представа које сте поставили у различитим позориштима, а дугогодишњи сте професор на Факултету драмских уметности у Београду, како успевате да задржите свој стил и да представу израдите на јединствен начин?
- Тако да сваки наступ радим као да ми је први. Нас, позоришне људе, рутина не сме савладати. Рутина је најопаснија ствар за људе који много раде и који су већ много урадили. Зато треба да створите психолошке услове са којима ћете сваки следећи наступ осећати као први наступ у животу, уопште. Нећу да кажем – и последње, да не буде превише патетично. Али ја сам у таквим годинама да стварно не знам колико дуго ћу режирати представе. Зато ми је свака представа важна. Потпуно сам посвећен позоришту и факултету и то је мој начин живота. Зато ми је веома важно да оно што радим буде вредно не само за мене, већ и за људе са којима радим и, наравно, за публику. То је једини рецепт.
Што се тиче вашег наставног рада са будућим позоришним редитељима, како правите разлику између времена када сте били студент и данашњег времена које се драстично променило у последњих тридесет година?
– Време се заиста променило. Ушао сам у позориште и почео да радим у време социјалистичке Југославије. Никада раније и никада касније култура није имала боље него у социјализму. А откако је социјализам званично укинут широм света, култура је свуда стагнирала. Потрошачко друштво и неолиберални менталитет, где је једино битан профит, могу само да афирмишу позориште које служи за забаву. Озбиљно уметничко позориште и даље постоји у великим метрополама, али се свело на једно или два позоришта. Све остало је младима веома тешко доступно. Морају се снажно афирмисати да би добили прилику да раде у неком од значајних европских или балканских позоришта.
У том смислу, моја генерација је имала лакши приступ и услове за улазак у позориште на малој сцени, у позоришту су се радиле дипломске представе, млади редитељи су асистирали старијима и тако направили прве кораке ка позоришној сцени. Седамдесетих година прошлог века, када сам почео да се бавим овим послом, позориште се ширило по целом свету. Тада је било веома важно, веома популарно и веома лепо бити режисер. Тада је то имало неко значење у друштву.
Данас људи више не препознају ни ко је директор ни шта је. Препознавали су нас на улици. Једноставно смо били популарни и младима је било право задовољство да се ангажују око позоришта. Тада је било много лакше, јер је било три пута више продукције, било је више позоришта, више премијера, улагало се више финансијских средстава и, наравно, позориште је било у центру друштвене и културне пажње. Данас смо маргинализовани. Не само позориште, него цела култура је маргинализована. Вероватно више нема оних који желе да купују културу или да се интересују за позориште.
У том смислу, како својим студентима уливате оптимизам да се баве позориштем?
- Нема потребе да их лажем или обећавам нешто немогуће. Они сами виде. Још током студија их укључујемо у рад позоришта и све им је јасно. Пре свега, они сами треба да препознају да је позориште њихов свет у коме се добро осећају. Неки талентовани људи се из одређених разлога не осећају добро у позоришту. Неки талентовани људи ће ући у позориште и напустити позориште разочарани својим радом и односом других према њима. А неки млади препознају позориште као нешто што највише воле. Они спонтано почињу да живе за позориште и цео живот посвете позоришту. Овде нема правила. Иако је позориште некоме мајка, а некоме маћеха, не праве сви са истим успехом прве кораке у позоришту.
Али то је мање важно. Најважније је да млади осећају да је ово њихов свет. И у том свету желе да остану и да нешто ураде. Има тако младих и амбициозних људи. Има одличних директора и са њима смо подмладили ресор. Е, сад се мењају трендови у позоришту и овде је младима мало теже јер имају потребу и склоност да копирају европске трендове. Мислим да то није добро. Треба га истраживати на плану нашег аутентичног позоришта, књижевности, језика и публике.
Иначе, у овом периоду студенти су преузели главну друштвену улогу у Србији у односу на судбину свих нас. А величанствен је јер је цео покрет кренуо од Факултета драмских уметности у Београду, а већ се инсистира на генералном штрајку у целој земљи.

Поменули сте нове трендове, а пре неколико година са ковид-пандемијом дошло је до потпуног помрачења позоришне уметности. Тада су се појавиле нове подваријанте театра. У ком правцу би позоришна уметност могла да се креће у будућности?
– Тешко је рећи. Мислим да се позоришни трендови врте у циклусима. Ако погледамо генерално, свуда у свету постоји мејнстрим и алтернативно позориште. Пре двадесетак година десио се феномен када су у велика позоришта ушли алтернативни приступи, а мејнстрим позориштем почеле да се баве приватне трупе. То има своју логику јер је врло тешко зарадити новац са авангардом. Авангарда је често недоступна јавности. Људи не знају шта гледају. Колико год да је представа бриљантна, не може да одушеви публику. Садржај који није довољно пријемчив, који није довољно препознатљив и који, на крају крајева, уопште није јасан, али је потпуно недоступан, већ постаје тренд у великим националним позориштима.
А приватне трупе живе од популарних емисија које људи желе да виде више пута, јер се издржавају од новца који скупљају на благајни. Они немају државне субвенције, а алтернативна позоришта полако прелазе на други ниво, постајући забавна позоришта са актуелним и политичким темама, које су све постављене веома прецизно, веома класично и промишљено.
Док, с друге стране, постоји експериментисање у националним позориштима. Чак мислим да је превише експериментисања и стално упозоравам младе који желе да буду неконвенционални, што је нормално, али мислим да ће публика почети да избегава експериментално позориште у великим позоришним кућама. Колико ће трајати тај феномен експериментисања у народним кућама, нисам могао да претпоставим. Мислим да је сада политички театар на потезу, јер више не можете да радите позориште које нема одређену политичку поруку. Ако ништа друго, онда барем у критичком смислу указивање на страхоте које нам је политика донела. Заиста, на политику и политичаре који су довели свет у велике ратове – и беду – треба гледати презриво.
(Интервју је објављен у „Културним пећима“ број 265, у штампаном издању листа „Слободен пећат“ 25-26.01.2025.)