Роканне Стојанов 28. децембра заблистала је у главној улози у балету „Пахита” на најпрестижнијој балетској сцени Националне опере Париз, Француска. Пут до Париске опере није био лак, поготово да би заслужио место „Звезда” (Етоиле) које је највеће признање. Роксан Стојанов је по оцу Македонац, по мајци Француз. Иако је македонској јавности релативно непознато име, њен успех је снажно одјекнуо не само на балетској сцени код нас, већ и у свету уопште.

Од првих балетских корака које је направила у Скопљу, до данас примабалерина најстарије и најпознатије оперско-балетске трупе у Француској и свету, прича Роксанна у интервјуу за „Слободен печат”.

Какав је осећај бити звезда престижне Париске опере?

– Осећам огромну захвалност и понос. Ово је велико признање за мене, али и за мој укупан рад, за сав труд који сам годинама улагао, не само за припрему за улогу у балету „Пахита“, већ и у потпуности за мој развој, тј. балерина, посебно сада након што сам добила овај престижни статус Етоиле. То што сам примабалерина сада значи да представљам Париски балет, чему морам да одам посебно поштовање, поготово што настављамо оно што су нам оставиле претходне генерације изузетних уметника.

Да ли је тешко зарадити ово место у најстаријој и најпознатијој оперско-балетској кући у Француској и свету?

– Заиста је јако тешко, поготово постати професионални балетски играч и живети од своје страсти. У школи плеса Париске опере сваке године се полажу испити да бисте видели да ли можете да пређете на следећи ниво или ћете бити отпуштени из школе ако не напредујете на задовољавајући начин.

Да бисте постали примабалерина, морате то заслужити, а о томе одлучују генерални директор Александар Неф и директор Балета Париске опере Хозе Мартинез.

Који је био ваш пут до успеха?

– После завршеног балетског школовања, које је трајало шест година, пријавила сам се на конкурс за упис у Балет Опере у Паризу. Био сам прихваћен након мог другог покушаја. Након што сам се запослио на неодређено време, мој пут се ту није завршио, јер сам желео да напредујем.
У хијерархији балета постоји пет степени и они увек почињу у ансамблу (квадрил, корифе), а постепено напредују кроз рангове, солиста (сујет), први солиста (премиер дансеусе) и на крају примабалерина или Етоиле.

Морате да прођете и на конкурсу који се одржава сваке године на коме морате да представите две соло представе, две варијације из балетског репертоара, једна варијанта је обавезна, док је друга факултативна. Све кандидате конкурса оцењује стручни жири заједно са наша два директора.

Мој напредак није дуго трајао, али ни то се није догодило преко ноћи. Провео сам две до четири године у сваком рангу, учећи свој занат и сада се коначно осећам спремним за веће одговорности.

Одакле љубав према балету? Када сте открили да имате таленат и ко вас је највише подржао?

– Моја љубав према плесу није дошла одмах. То ме није ни занимало. Идеја да ме упишем на часове плеса потекла је од моје две сестре, јер сам као дете стално плесала, буквално на сваки такт или музику. Мислим да ми се изазов највише допао. Наставници које сам срео рекли су мојим родитељима да имам потенцијал за много више. Увек су ме подстицали да померим своје границе и давали ми све веће одговорности. Нисам се плашио да прихватим изазове. Моји родитељи раније нису познавали балетски свет, али су заједно са мном веровали свим мојим наставницима и професорима. Увек су ме подржавали, уверавајући ме да ако ми буде претешко или ако не успем, није страшно и да ми неће замерити.

Да ли је тачно да је прве балетске кораке направио у Скопљу и да ли је сањао о таквом успеху?

– Да, истина је! Преселили смо се у Скопље када сам имао 5 и по година. Почела сам да плешем са 8 година у балетском студију „Туту” код Ирене. Сећам се као да је било јуче. Из данашње перспективе, као одрасла уметница, могу да кажем да сам овде добила најбољу балетску основу. Тада нисам знала шта значи бити балерина, посебно примабалерина, али мислим да је оно што је за мене ухватило магију сцене за мене била улога Звончице и моје учешће у балету Петар Пан. Видео сам какве емоције може да изазове код других и осећао сам се као риба у води на сцени. Била је то права посластица! Али морам рећи и да сам пре него што сам почела да узимам часове балета, ишао неко време у теретану са најбољом другарицом Еленом.

Да ли често долазите у Скопље јер вам је отац Македонац?

– Да, после нашег одласка из Скопља у Париз, када сам имао 9 и по година, редовно смо се враћали у Македонију, посебно да посетимо моју породицу са очеве стране, која тамо живи, као и пријатеље са којима смо још увек у контакту се данас дружимо. Нажалост, мој отац више није са нама, али настављам да долазим када ми распоред то дозвољава и радујем се што ћу показати ову земљу, Македонију, пријатељима из Париза.

Скопље, Брисел и Париз... Како је било током студија?

– Након што сам са осам година почео да вежбам у Скопљу, годину дана касније смо са родитељима отишли ​​у Брисел. Али моји родитељи нису живели у Паризу док сам ја био у Париској школи. Био сам у интернату шест година, а кући у Брисел сам долазио само викендом. Тако је било и након тога, неколико година у Бордоу (Француска) где су се моји родитељи преселили, па сам код њих одлазио само викендом. Било је тешко, али вредело је.

Како је живети „паришки сан“, посебно у уметности и бити део париске балетске сцене?

– Париска опера и балет је веома позната у свету, готово најбоља балетска кућа на свету. Имамо много предности у односу на мање балетске сцене у Француској. У једно сам сигуран, а то је да сам заиста срећан што сам део балета Париске опере.

Париз је културна метропола пуна многих музеја, позоришта, концертних сала... важно је као уметник у култури да може да пронађе друге изворе инспирације иу другим културним областима. Култура овде је велика подршка и драго ми је што имам прилику да своју уметност пренесем младим људима широм света. Веома бих волео да повежем своје две земље, Македонију и Француску, и искрено се надам да ћу једног дана поново имати прилику да наступим у Скопљу.

Који су ваши наредни планови и пројекти?

– Следи ми балет „Оњегин” и улога Олге у кореографији Џона Кранка, која је у фебруару на репертоару Париске опере и балета, у марту и априлу следи модерни балет „Стан” Матса Ека, затим Наступаћу у балету "Силвија" у насловној улози је коначно заказана турнеја по Кини током летњих месеци.