После објављивања четири одличне збирке приповедака, књижевница Румена Бужаровска одлучила је да напише роман и, судећи по еуфорији публике на промоцији, њен књижевни успех је већ загарантован.

Након што ју је узео у своје окриље, издавачки центар „Три” је најпре поново објавио претходне збирке приповедака књижевнице Румене Бужаровске, затим је уследило објављивање књиге есеја „Боже, па Америко”, а 4. децембра први роман је промовисан у „Јавној соби” Бужаровске под насловом „Тони”.

Излазак романа пратила је бомбастична објава да је то књига која ће вас оборити са земље и натерати да преиспитате друштвене, романтичне и породичне односе наше свакодневице. Промоцију су пратили бројни читаоци дела Бужаровске, а протекла је кроз разговор са ауторком, песникињом, оснивачицом и главним уредником „Медузе” Калијом Димитровом и македонским писцем Петром Андоновским.

У овом периоду, Румена Бужаровска је једна од најуспешнијих савремених македонских писаца. Поред писања, бави се превођењем и предаје америчку књижевност и превођење на Филолошком факултету у Скопљу. Њене књиге су преведене и објављене на петнаест језика, а са неким својим кратким причама присутна је и на позоришној сцени. Пре него што смо почели да откривамо роман „Тони” сетио сам се разговора који смо водили о њеним кратким причама.

У једном од наших претходних разговора истакли сте да је кратка прича форма у коју сте заљубљени. Ваше збирке кратких прича су заиста постигле фантастичан успех. Како сте посегнули за дужом прозном формом, односно шта вас је подстакло да напишете роман?

– Почео сам да пишем серију кратких прича у којима је главни лик свуда био исти, а успут сам схватио да би тај лик, у ствари, могао да буде исти, па сам одлучио да је боље да повежем приче и саставити наратив у роман. Иначе, то је за мене био и изазов, јер сам се последњих година упустио у писање у другим жанровима: поред колумни почео сам да пишем документарне филмове (тако је изашао „Бог, па Америка“ у издању „Три“), а написала сам и књигу за децу са шаљивим песмама („Шта је видела бубамара?“ у издању „Чудна шума“). Роман је за мене остао неистражена форма, па сам одлучио да га испробам.

Наслов романа је помало збуњујући, јер се користи лично име, без обзира да ли се ради о стварном или измишљеном лику. Зашто сте одлучили да тако насловите роман?

- Главни лик у роману се зове Тони и цела радња се врти око његовог неодговорног живота, у коме сеје несрећу и несрећу за своје најмилије, али суштински, за себе. То је карикатура проблема са којима се суочава савремена мушкост, због чега је и трагична. Подразумева се да је лик измишљен, али у великој мери препознајемо његове карактеристике код многих мушкараца у нашем окружењу. Назвала сам га Тони по инспирацији приповетке „Осми март” у збирци „Мој човек”, јер је то име деловало погодно за титулисање одређеног типа човека који сви препознајемо. Има више варијанти и постоји на више језика, као име је звучно и препознатљиво, па је деловало погодно за употребу.

Дужа форма нужно води дубљој карактеризацији ликова. Кроз који процес сте прошли у стварању главног јунака?

– Искрено, није било тако тешко као што сам замишљао. Морао сам да водим белешке о доследности ликова и њихових прича, тако да није било логичких недоследности. Зато сам провео дужи процес измишљања и скицирања романа, како би ми сам процес писања био лакши и да се не бих изгубио у наративним замкама (процес који је започео 2021. године). На неки начин, то је као да вас позову у полицијску станицу након што сте починили злочин и да морате стално понављати исту причу коју сте измислили (као што видимо у криминалним драмама). Иначе, уживао сам да правим ликове на дужим стазама, и било је јако забавно.

У ком окружењу живи лик?

– У модерном, скопском окружењу, 2021. године на врхунцу пандемије. Уложио сам много пажње и труда да главни лик и споредни ликови причају живим, савременим, чак и бруталним језиком који одражава нашу свакодневицу и наше време.

Да ли је његова прича резултат инспирације или перцепције тренутака из стварности?

- Сагледавање момената из стварности је моја инспирација, дакле и једно и друго. Наравно, прича је фиктивна, и то се види по томе што је гротескна, али ипак у гротески постоји нешто што је дословно, или пак, дословно преношење стварности што задивљује причу. Дословно преношење, међутим, не значи да ти ликови заиста постоје или да су се све те ситуације дешавале управо онако како су и пренете. Писац мора да измишља, али и да буде веран стварности.

У којој мери роман можемо третирати као белешку о родном граду?

– Донекле да, јер је Скопље написано онако како га ја доживљавам: понекад романтично и мирисно, а често сиво, загађено и безнадежно.

У својој претходној књизи "Боже, Америка" направили сте есејску анализу америчког друштва. У којој мери је роман прозна вивисекција македонског друштва?

- Донекле да, јер сам то настојао да постигнем у својим кратким причама. С друге стране, у „Тонију” постоји и одређена универзалност због преношења традиције мушкости, као и детаља који ће сигурно бити препознатљиви за регион, посебно на простору бивше Југославије.

Промотори романа (на промоцији) били су Калија Димитрова и Петар Андоновски. Шта је основа избора да то двоје представе роман?

- Постоје три разлога. Први је да су Петар и Калија одлични писци, и то у различитим облицима (Петар је романсијер, Калија је песник и колумниста). Други је да су обојица друштвени еманципатори. Они су учинили много за унапређење овог друштва, а очекујем да ће учинити још више, јер је то нешто неизбежно у њиховим карактерима. И треће, као људи су духовити, пријатни и искрени, због чега смо пријатељи.

Родни односи су често у првом плану у многим вашим прозним делима. Зашто?

– Зато што сматрам да је родна неравноправност прва и основна неједнакост у човечанству која је присутна од самих почетака онога што називамо цивилизацијом.

Заједно са Аном Василевом и "Тиииит!" Инц“ успевате да направите вишегодишњи континуитет манифестације „ПеацхПеацх“, увек на различите и провокативне теме. Какав утицај има догађај у смислу побољшања положаја жена у нашем друштву?

– Мислим да смо имали ефекта, и то видим по публици – колико су сензибилисани за родна питања, чему се заиста радујем. То се дешава када имате традицију неког догађаја, па је, на пример, Скопски џез фестивал изградио публику која је заиста познавалац џеза, или на другим местима имате филмске фестивале са публиком која заиста зна да гледа и цени. филмова (којима сам последњи пут присуствовао на београдском „Фестивалу филмских аутора“). Пошто је наша публика углавном женска, да, након девет година континуитета и три догађаја годишње, мислим да смо направили напредак у погледу родне свести.

У којој мери личне приче испричане на „ПеацхПритцх” могу бити инспирација за наредна дела прозе?

– Мени се лично ово није десило, јер су то туђе приче које сами приповедачи морају да напишу. Али мислим да су неки од њих то већ урадили. А имали смо и случај глумице Софије Ристевске, која је развила стенд-ап каријеру након што је неколико пута бриљирала на „ПеацхПритцх” својим комичним причама.

Главни лик у роману „Тони“ – Банално комична стварност

Прича у „Тонију” врти се око средовечног бившег рокера из Скопља, који живи са мајком и „ради” у државној институцији. Током пандемије, ненамерно, али својом кривицом, изазива неколико догађаја који заувек мењају његов живот и животе људи око њега. Стављајући себе на прво место, Тони се чврсто држи своје илузорне дефиниције личне слободе. Уместо да своје личне односе негује емпатијом, он почиње паразитски да изједа емпатију и љубав људи којима је стало до њега. И полако тоне. Али ни то га не чини свесним да постане бољи рокер и бољи човек. Тони тоне, вучен теретом лежерног односа према животу, сопственог недостатка интегритета и живота на старој слави која је такође у питању. Заједно са њим тону и људи у његовом животу, жртве Тонијеве спремности, који је потпуно несвестан утицаја на губитке које проузрокује. Као прави лав у знаку, а и у души. На крају крајева, стварност је увек шокантнија од онога што пише у књигама. И банално комично.

Калија Димитрова – Архетип токсичне мушкости

– Роман „Тони” је сатира затворених модела мушкости (преношених трансгенерацијски преко свезнајућег и генијалног, а опет одсутног Оца), који у покушају да остану непромењени уништавају све око себе. Укратко, свет се мења, али Тони не. Овај роман долази у савршеном друштвено-политичком тренутку, када смо с једне стране, интимно и колективно, уморни од мушке неодговорности, али се и даље мучимо да уперимо прст у Тонија. Вероватно зато што смо сви упали у замку да верујемо да је Тони изузетак, а не правило. Румена маестрално пише о последицама деловања овог универзалног, довољно локалног и подједнако глобалног архетипа токсичне мушкости, нудећи нам катарзично читалачко искуство, а истовремено нас поставља питањем до када ће се овај Тони реплицирати?

Петар Андоновски – Метастазе друштва

– Румена Бужаровска, како у својим приповеткама, тако и у свом првом роману „Тони“, језиком хумора нам показује све метастазе друштва. Дакле, опет бављење темама о којима готово нико не говори, први роман Бужаровске је озбиљан шамар патријархату. Након читања овог романа, чак и они који се не осећају „погођено” другачије ће гледати на мушку неодговорност, бахатост и самопоуздање.

(Интервју је објављен у „Културним пећима“ број 259, у штампаном издању листа „Слободен пећат“ 7-9.12.2024.)