Интервју са Мајом Кикиритковом, модним креатором: Из страха никада нисам осудила себе да родим треће дете
Модни дизајнер Маја Кикириткова успешно гради своју модну причу. Недавно је у свом родном Штипу била један од организатора ревије „Штипски дани моде“. У интервјуу за „Слободен песат” са Мајом причамо о моди, мајчинству, превременим порођајима, подршци мужа, породице...
Штип је три дана био центар моде, догађај иза којег стојите и ви као организатор. Какви су ваши утисци и одакле идеја за овај догађај?
– Сам назив „Реинкарнација“ означава нови почетак, препород, оживљавање нечега што је почело да се губи. Ту се родила идеја за „Штипске дане моде“. На самој тродневној манифестацији видели смо ексклузивну ревију, осетили невиђену урбану енергију, а креатори су показали креативне комаде одеће за свачији укус.
Догађај је можда завршен, али настављамо да радимо на реинкарнацији моде, културе живљења и пратећег дизајна.
Да ли сте успели да испуните очекивања и да ли се македонска мода може носити са светским трендовима?
– Овај модни догађај био је намењен брендовима и компанијама из Штипа. Желели смо да кренемо од нашег града, да дамо подршку, а већ од следеће сезоне манифестација ће бити националног и међународног карактера. Драго ми је што се селимо, јер изгледа да је мода овде стала, а ја ћу рећи да иде низбрдо. Далеко смо од светских трендова, али са ентузијастичном екипом могу са сигурношћу да кажем да реинкарнација постоји и да ће се десити лепе промене.
Рођени сте у Штипу, шта ваш град представља за вас и шта вас највише одушевљава када дођете овде?
- Увек имам неки чудан, леп осећај када се вратим у Штип. Штип се доста променио откако сам тамо. Био сам тамо до завршетка средње школе, затим сам се преселио у Београд, где сам студирао, па сам се вратио у Штип. Онда ме је посао довео у Скопље. Исар је нешто што често посећујем када сам у Штипу. И с разлогом се зове "Град под Исаром".
Када сте открили да имате таленат за модни дизајн и како је почела ваша модна прича?
- Био сам веома мали. Свака Барбика која је купљена за мене добила је другачију одећу. Често сам носила мамине хаљине, а неколико их је добило другачији дизајн (маказе су имале велику улогу).
Мој први дизајн је била хаљина направљена од кеса детерџента за веш.
Колико често дизајнирате одећу за себе, верујем да је привилегија увек бити добро обучен и са уникатним комадима?
– Стално. Купујем основну одећу, а 90 одсто одеће коју носим је мој дизајн. Ја сам класичан момак, са убаченим модерним нитима. Не пратим слепо моду. Једноставно сам изградила свој стил облачења и мислим да када жена пронађе свој стил и не лута од тренда до тренда, онда је на правом путу да увек изгледа префињено.
Шта волите даме у погледу стила и шта мислите да је идеална комбинација?
- Свака жена треба да има своју колекцију капсула од десетак комада. Добар пар фармерки, црно одело, бела памучна мајица, бела кошуља, добар тренч капут, вунени капут, лепе патике, лепе црне ципеле са високом потпетицом и лепа торба без много детаља. Ови комади су безвременски и могу се носити 365 дана у години. Због тога увек више волим да моја колекција буде направљена од висококвалитетних материјала, тако да траје дуги низ година. Овим комадима увек можете додати и тренди комаде, који се носе једну сезону. Радим ово годинама, тако да носим комаде од пре 10 година, а неке од маме.
Мајка двоје деце и супруга. Колико успевате да све доведете у ред код куће, колику подршку имате од мужа?
- Имам огромну подршку мужа, зато се успешно пењем степеницу по степеницу у животу. У ствари, пењемо се заједно, понекад станемо, један ће хтети да сиђе, а други му не да, ухватиће га за руку и гурнути напред.
Искрено, недостају ми сати у дану. Не знам да закочим, по занимању сам „радохоличар”. Трудим се да завршим своје послове док сви стигнемо кући, али признајем, радим после. Понекад се питам да ли је ово право, али време ће показати.
Она је недавно привукла пажњу јавности када је показала ожиљке на телу од два царска реза за превремено рођену децу Лазара и Еву. Кроз који период сте тада пролазили?
– Уф, да се то никада више не понови. Због тога се никада нисам осудила да родим треће дете, иако то јако волимо супруг и ја. У оба случаја одлепила ми се постељица и хитно је морала да буде оперисана хитним царским резом, јер су у почетку били угрожени животи деце, а потом и моји. Тада сам имао помешане емоције, мислио сам само на дом, мислио сам на мајку која стално грли дете. Сада када погледам уназад, схватам зашто је коса мог мужа победела. Какав је то заиста био стрес.
Да ли су вас ове две ситуације ојачале, али и пробудиле страхове за децу?
- Ми смо родитељи који своју децу уче самосталности. Од малих ногу их пуштамо да раде све сами. Учимо их да се туку, али знају да су мама и тата увек ту за њих. Сваки родитељ има страх за своје дете, али ова ситуација ме је учинила много јачом и храбријом, да одгајам своју децу да буду таква у животу.
На крају, који су ваши будући планови и колико ваша породица покреће ваш успех?
- Без породице не бих био ово што сам данас. Можда бих радио и више, био бих негде другде, али снага и енергија коју ми дају је незаменљива. Те руке кад ме загрле и кажу „Мама, толико те волим“, не бих их мењала ни за шта на свету.