Концертна промоција збирке поезије „Језик за двоје“ Пијана Славеја одржаће се 14. септембра у „Цресха бару“ у Скопљу, а са Браниславом Николовим разговарали смо на врхунцу интензивне концертне активности групе „Фолтин „.

Низ збирки поезије „Креветизам и хоризонтала”, „Срца” и „Полиграф” Пјана Славеја настављен је новом књигом „Језик за двоје”. Промоцију књиге употпуниће и концертни наступ бенда „Пиан Славеј“. Све се то дешава у периоду када група „Фолтин”, чији је вокал и текстописац Бранислав Николов, интензивно наступа у неколико градова широм земље.

У разговору са Браниславом Николовим дотичемо се тема везаних за поетски израз, специфичности Пијана Славеја и постојаност концертне делатности „Фолтина”.

Где, са ким и како се планира промоција нове књиге „Језик за двоје”?

– Прва помисао која ми пада на ово питање јесте да сам, колико год сам доследан свом ауторском сензибилитету и идентитету, традиционално, кроз сва четири издања, везан за свог издавача Дејана Трајкоског и за његову издавачку кућу „Прозарт“. Медији“.

Али то делимично даје одговор „са ким?“, па ћу, са великим задовољством, рећи да ће уз мене бити и чланови бенда „Друнк Славеи“, јер смо овог пута одлучили да урадимо промоцију концерта, како и приличи. . Некако ми је неприродно да објављујем текстове, а не да их ширим песмама и свиркама. А кад већ причам о чувању традиције, ево укупно четири промоције у „Цреша бару” – две збирке поезије и два албума „Фолтина”. Сва четворица су били звиждуци. То је то место. И ми смо такви.

Има ли нумерологије у томе да се сваке две године појављује књига Пијани славуј?

- Нема везе са нумерологијом, бар не на свесном нивоу, али временски оквир није случајан. Две године да се испразне и допуне батерије за осећање и писање. И наравно, не говоримо о некој рутинској или гвозденој дисциплини, постављању рокова, стратегија итд. То је само мој унутрашњи темпо за овај формат. Од заљубљености и презасићености претходним, преко постепеног допадања, затим опсесивног продубљивања, до коначног завршетка циклуса. Увек тачно две године. Али знам да је време да се прекине и тај низ.

Текстови у књигама се могу читати и певати. Са каквим осећањима су написане, и са каквом намером објављене?

– Зависна сам од милозвучности и ритмичности у стиху. И то ме не води увек ка конкретној музичкој реализацији. Некада песма треба и мора да остане неопевана, ако не тражи да је отпевате. И она која тражи, и она мора да прође кроз строге законе и правила у прилагођавању.

С друге стране, дешава се да напишем песму коју у повоју осећам као материјал за песму. И у том случају песма расте заједно са музиком у спиралном преплитању и фузији. Ја сам текстописац, и више сам текстописац, и стидљиво и опрезно прихватам себе као песника.

Међутим, песма, било да се пева или изговори, поставља речи у молекуларну структуру вишег реда. Песма је кодирана истина. Изван песме, песма не постоји.

Музичку основу додатно имају два албума (ЕП) Пјана Славеја. У каквој су вези књиге и албуми?

– Што се тиче Пјана Славеја, прво су књиге, па албуми. Па ипак, можда те две ватре горе од једне варнице. Поново ћу рећи, музика и речи се воле бескрајно. Љубав је та која је пролила највише ослобађајућих суза на свету.

Постоји и природна веза између Дрункен Славеи и "Фаултин". Да ли би се могло рећи да је Славуј млађи брат „Фотина“, или веза обухвата друге димензије?

- Већ сам неколико пута одговарао на ово питање. И не знам да ли сам одговорио. Срце једне групе се разликује од друге. Иако су се композиције временом готово изједначиле, међутим, како постоји сличност, постоји и разлика. И не бих покушавао да то вештачки објашњавам. Знам да је провокативно – да су скоро исти људи у две различите групе, са два различита имена и програма, али, коначно, та равноправност у саставу може још јасније да покаже суштинску разлику у идеји. И зато је веома важно рећи да „Пијани славуј” уопште није произашао из неке врсте кризе старог доброг „Фотина”. Идемо руку под руку.

Са „Фолтином” сте имали неколико концерата само у августу, а одјеци са концерта у Битољу су „права културна бомба из Битоља”. Шта се заправо догодило на концерту, код куће пред својима?

- Пред својим људима је најтеже, али ако имате публику својих снова у својој, онда је лако и брзо. И били смо изненађени како је цео догађај испао. Није то био само наш концерт са групама подршке које су ту да технички загреју публику. Од самог почетка се стекао утисак да се дешава нешто веће. Звук је био беспрекоран, а три млада битољска бенда (морам да напоменем: „Тсар Вон Тиме“, „Сиото Јазз“ и „Корозиа“) утицали су да се осећамо као да смо присутни на једном веома значајном фестивалу града Битоља. културној сцени.

Да скратим причу, било нам је задовољство бити међу својима и испред својих. Сами смо организовали концерт, од паљења првог светла, до гашења последњег, и свих стотина важних и мање важних активности између. Али то је тема за сасвим други интервју.

Музички албуми, музика за позориште и филм, специфичан и неконвенционалан амалгам жанрова, концерти у виду плесних представа... како „Фотин” доживљава своју зрелост?

– Како рече један млађи колега: „Опустошена младост, нема шансе да прође!“ Заиста, уметност не може без креативности. А врхунац креативности је у младости. Тада се стварају светови који се касније, у зрелом добу, живе и уживају. Недавно сам гледао један наш старији концерт, из фазе албума „Ло-лее-та-тоо” („Лолитату”) када смо се назвали „псеудоимигрантски кабаре”, а онда сам се окренуо новијем, из пре неколико година, и поново стекао онај карактеристичан утисак да је "Фолтин" бенд са снажним и темељним трансформацијама и метаморфозама. Не говорим о физичким променама старења, већ о динамици у животу колективног духа, о његовом живописном путовању од рођења до места где смо данас. И овде, за ових скоро тридесет година, никада нисмо стали. А кад станем да погледам далеко уназад... као јуче!

Следеће године биће обележено 30 година од првог наступа бенда. Каква осећања доноси гледање у прошлост и какве планове правите за будућност?

– „Фолтин” има дупло рачунање датума формирања. Једна почиње од првих мањих активности, када смо радили наступе са „готовим“ удараљкама и већ сакупљали материјал за први албум, и то током целе 1995. године, а друга коју најрадије користим, тј. први самостални концерт, у Хераклеји, 16. августа 1996. године. По тој рачуници, поменутим концертом у Битољу тихо смо прославили 28 година. Ватромет чувамо за 16. август 2026. Планови за будућност су једноставни – дисати, свирати, певати.

Каква вас је духовна и креативна енергија држала заједно тако дуго у бенду?

– Не знам конкретан одговор на то питање. Само знам да мораш заиста да волиш оно што радиш. Често није лако, али на крају остаје задовољство и осећај захвалности. Међутим, морам да кажем, и не желим да се ово схвати као отрцана фраза, крајња сила која уметника одржава у животу и инспирише га је она која спирално вијуга између њега и некога са друге стране, коме се он предаје. његова душа, а она, оплемењена и измењена осећањима примаоца, поново му се враћа, са снажном енергијом и вољом да да више. Другим речима, публика је та која у великој мери одређује краткоћу или дуговечност.

На краћим релацијама, шта вас чека у овом периоду до краја ове године?

– На пролеће смо највише свирали са „Пјаном Славејем”, летос смо одрадили неколико концерата са „Фолтином”. Тако после славујевог пролећа и фолтинског лета долази јесен саткана од оба. А ти, где год ти је згодно, само напред.

(Интервју је објављен у „Културним пећима“ број 247, у штампаном издању листа „Слободен пећат“ 14-15.09.2024.)