Македонија тугује због једне од највећих трагедија у новијој историји земље. У недељу ујутру, разорни пожар захватио је ноћни клуб Пулс у Кочанима, током концерта музичке групе ДНК. Према досадашњим информацијама, живот је изгубило 59 особа, а 155 је повређено. Међу настрадалима били су и припадници "ДНК".

Колективни бол који је последица овакве трагедије је немерљив и цела земља саосећа са породицама погинулих и повређених. У оваквим тренуцима губи се осећај сигурности, а страх, бес, туга и беспомоћност су део психолошких реакција које свако од нас доживљава.

У интервјуу за „Фрее Пресс” психолог Ana Stojanovska објаснио нам како се манифестује колективна туга, које су њене психолошке последице и како можемо да помогнемо себи и другима у процесу туговања.

Како почетни шок након такве трагедије утиче на наше ментално здравље? Шта можемо да урадимо у тим тренуцима да бисмо се лакше носили са емоцијама?

– Овај догађај је донео огроман губитак, пре свега, породицама жртава, али и читавој заједници. Сви смо сведоци последица ове бесмислене трагедије, осећајући неизвесност и страх и бол за изгубљену децу, браћу и сестре и родитеље. Вероватно су сви који су чули вест о катастрофи доживели шок. У почетку то примамо са неверицом, осећањем да овако нешто не може бити стварно, па тражимо више информација, контактирамо друге да некако проверимо неминовну реалност. Превладавајући осећај може бити неодољив у том тренутку, тако да можемо да осећамо да желимо да ове вести нестану, искључимо ТВ, па чак ни да не делимо информације о догађају. Шок је реакција на значајну промену за коју нисмо желели да се деси. Неки од нас су одмах реаговали са бесом и потребом да се пронађу одговорни за несрећу. За друге, туга због неповратности губитка је почетни одговор. У тим тренуцима треба да контактирамо своје вољене, треба да се чујемо и проверимо оне које волимо. Да бисмо се носили са емоционалним реакцијама у овим тренуцима, важно је да изговоримо оно што осећамо, повежемо се и разговарамо са другима. Хајде да покушамо да регулишемо своје дисање и свесност и потражимо помоћ ако се не носимо ефикасно. Првих дана након трагедије у свакодневном животу се губи ред, настаје конфузија и хаос, а важно је знати да је то у таквој ситуацији сасвим нормално.

Када колективна туга постане прејака, како је можемо прерадити, а да нас не савлада? Који су најбољи начини да останете присутни и да се носите са болом?

– Емоционалне и физичке последице оваквог трауматичног догађаја могу бити огромне за сведоке несреће, а не само за оне који су директно погођени пожаром. Искуство може донети дезоријентацију и шок, анксиозност и страх од будућности, тугу за мртвима, бес и фрустрацију, кривицу преживелог, или мешавину и таласе свих ових емоција. Колективно туговање је комплексно искуство и не садржи само тугу. Заједница губи осећај сигурности и страха за будућност, активно тражимо начине да спречимо будуће догађаје овог типа. У потреби да смислимо овакав бесмислен догађај, можемо донети многе ирационалне и опасне одлуке. Сведоци смо деструктивне моћи колективног беса који је настао у покушају да се некако донесе правда за непотребни губитак живота и поврати део изгубљеног осећаја контроле. У овим тренуцима преплављености важно је да будемо свесни емоција које осећамо, да се не упуштамо олако у радикалне акције, да се одупремо зависности или да се затрпамо у гомилу радних обавеза у покушају да смањимо бол и да се не изолујемо на дуже временске периоде. Колико год је то могуће, одржавајте свакодневне активности, барем основне рутинске навике, водите рачуна о својим потребама за храном, сном и кретањем, пратите ситуацију, али ограничите излагање информацијама у вези са догађајем и активно се укључите у опоравак својих најмилијих или у заједници. Затражите конкретну помоћ или је понудите. Не заборавите да смо ми људи створени за заједништво, немојте сами пролазити кроз бол.

Како деци и младима објаснити овакву трагедију да је разумеју, а да не стварају додатни страх или несигурност?

– Догађај је важно не крити од деце јер је велика вероватноћа да ће разговарати са другом децом у заједници, а телевизија и друштвене мреже ће их изложити разним информацијама, без обзира на године. Боље је да ми као њихови родитељи одговорно и проактивно покушамо да им објаснимо ситуацију, једноставним језиком, примереним њиховом узрасту. Уместо на детаље, хајде да се више фокусирамо на солидарност људи у кризи и начин на који су се сви из земље и шире окупили да помогну. Нашој деци је потребан контекст и више речи. Охрабрите их да поделе своје искуство и разјасне све дилеме или дезинформације у вези са догађајем. Њихове очи свакако гледају у нас, добро је да поделимо шта и сами осећамо у овој ситуацији. Нагласимо деци да су безбедни и нагласимо им да смо сви фокусирани да се оваква незгода не понови. Питајте их шта мисле и осећају, више пута, јер тугују другачије од нас одраслих, на начине који нису увек очигледни. Колико год је то могуће, одржавајте дневну рутину која свима нама, а не само деци, даје осећај сигурности и контроле над животом.

Може ли стално праћење вести о трагедији бити штетно по психичко стање? Како да успоставимо равнотежу између информисаности и заштите нашег менталног здравља?

– Посебно је важно да меримо колико се излажемо вестима и како их делимо са другима, да не бисмо ретрауматизовали, не само оне који су погођени трагедијом, већ и цео народ. На сваког од нас овај догађај утиче другачије, и ако вам контекст у овом тренутку дозвољава, ограничите своје стално праћење вести и објава на друштвеним мрежама. Договорите се са собом о томе када ћете добити информације током дана, на пример, одлучите да гледате вечерње вести или само у подне читате ударне вести. Нека ваш дневни распоред буде активан – одлазак на посао, куповину, рад са децом итд.

Како можемо најбоље подржати оне који су изгубили вољене? Шта значи показати емпатију на начин који ће им заиста помоћи?

– У знак саучешћа и подршке, желим да кажем свима – не постоји прави начин за туговање. За све породице које су изгубиле најмилије у несрећи, важно је да будемо присутни, саслушамо и саосећамо. У тузи, наше присуство је лековито и нимало мало. Можемо понудити практичну помоћ вољеним особама у свакодневном животу, обезбедити им храну и намирнице и све остало што им је потребно. Жалба није проблем који треба решити, па је боље избегавати нуђење решења осим ако се не пита. И што је можда најважније, требало би да будемо стрпљиви и да се редовно јављамо нашим најмилијима. Туговање захтева време и треба га доживети. Током овог процеса, не заборавите да бринете о себи лично, јер бити подршка људима у кризи је веома емоционално исцрпљујуће.

Какву бисте поруку послали грађанима Македоније у овим тешким временима?

– Нека покојник почива у миру. Нека се повређени брзо опораве. Сви стојимо уз породице жртава у саосјећању и подршци док пролазе кроз ово тешко вријеме. Неочекивани губитак живота у Кочанима утицао је на све нас. Колективно патимо, колективно помажемо, колективно и полако ћемо се опоравити од губитка. Бићемо присутни једни за друге у тузи и болу, и наставити да будемо, као што смо били до овог тренутка. Пружамо помоћ и подршку кроз донације и кроз волонтирање личних ресурса. Нећемо заборавити изгубљене животе и наставићемо да се трудимо да се таква трагедија не понови. При томе, да не заборавимо – туга је колективна, али је свако од нас доживљава лично и на свој начин. Дајте себи простора и времена да се носите са својим осећањима, а у случају да вас обузме нека емоција, продужена немогућност одржавања основних животних потреба и обављања свакодневних активности, потражите помоћ професионалца.