Илустрација: Ника Холцл & Матјаж Комел

Велике приче | Знаш ли, друже, ко су "Лаибацх"? (1)

За тадашњу југословенску јавност „Лајбах” је био субверзивна појава. У Словенији су били забрањени и пре првог концерта, а у једној ТВ емисији је упућен позив на линч.

У лето 1987. случајно сам се нашао у продавници плоча у Копенхагену и затекао девојку (запослену у радњи) која је носила мајицу са албума овог бенда „Опус Деи“. Када сам се представио као сународник бенда, а тада смо сви били Југословени, продавац је рекао да нема оригиналнијег бенда на свету и дао ми је папир и оловку да напишем име другог бенда из Југославије. то би могло звучати добро као јунаци са њене мајице, да их одмах наручи у својој радњи.
Наравно, није тражила обичан рок бенд, већ нешто тако дивље, оригинално и несвакидашње. „Лајбах” су били управо то. Тада је „Лајбах” освојио свет издавањем албума „Опус Деи” за чувену издавачку кућу „Мут” (Депецхе Моде). Овај албум је недавно ремастерован са многим додатним историјским снимцима са разних концерата у Европи и Америци и ремиксовима на три винила и четири ЦД-а. Лаибацх тренутно промовише ово реиздање култног албума специјалном турнејом на којој први пут после много година поново свирају све песме са албума, али у новом руху.
Тај албум групе „Лајбах”, чија је насловница била на мајици продавца у Копенхагену, био је револуција у модерној поп култури. Лајбах је био први бенд из источне Европе који је стигао на западно тржиште резервисано искључиво за англосаксонске бендове. Било је тектонских потреса на тржишту музичких звезда ван Америке и Велике Британије, као што су АББА из Шведске, касније из исте земље и Рокетте и низ имена, затим Крафтверк, Нена, Алпхавилле из Немачке, неколико француских суперзвезда. , "Палома Бланца" Евросонг "треш хит" из Холандије... Али ништа није долазило из источне Европе.
Социјалистички блок је био искључен из музичке поп/рок стварности са изузетком духовите „Бацк ин тхе УССР“ Битлса или глупог контролног пункта на Берлинском зиду „Никита“ Елтона Џона и Стингових полупатетичних „Руса“. А онда се 1987. појављује „Лајбах” са албумом „Опус Деи” – узнемирујућим, оригиналним, моћним... а у издању чувеног „Мјут рекордса”. Питам Ивана Новака, оригиналног члана Лаибацха, често етикетираног као идеолога бенда, да ли је албум Опус Деи у том тренутку променио живот бенда, као што је Лаибацх променио песме са оригинала на тој плочи?
– Издавањем албума „Опус Деи“ 1987. ствари су се за нас заиста промениле; Пре њега на Западу смо били перципирани као источноевропска алтернативна егзотика нејасне идеолошке провенијенције, а издавањем „Опус Деи“ на Муте Рецордс постали смо светска музичка атракција нејасне идеолошке провенијенције, позната широм Европе, као и у Северна и Јужна Америка и Јапан. Када је овај албум изашао, кренули смо и на нашу прву велику турнеју по САД и Канади, где смо доживели праву еуфорију на концертима у већим градовима и били препознати на улицама Њујорка и на бензинским пумпама усред Аризоне. Све се дешавало спонтано и без икаквих планова и демонстрација. Тада је Лајбах постао први бенд који је дошао из „оног света”, „источног света”, „социјалистичког света” – описује Иван Јани Новак први долазак Лајбаха на западно поп-рок тржиште.
За тадашњу југословенску јавност „Лајбах” је био субверзивна појава. У Словенији су били забрањени и пре првог концерта, а у једној ТВ емисији је упућен позив да се чланови бенда линчују.
Али ни доласком бенда на Запад под заштиту угледне дискографске куће, овај бенд није постао само поп производ. Британски лист их је назвао "најопаснијом групом" на свету. Питам Ивана Новака зашто се западни свет плашио „Лајбаха” када се чинило да је већ искусио и преживео све контроверзе и опасности рокенрола и панка.
„Запад се увек донекле плашио источноевропске и блискоисточне културно-политичке парадигме (нпр. Дракула, Стаљин, Садам Хусеин, Хомеини, Турци, Срби, Црногорци, Албанци итд.). Западни новинари посебно нису ништа разумели када су се суочили са словенским „варварима“ немачког имена, обученим у југословенске војне униформе. Штавише, ови варвари се према њима нису односили сервилно и нису копирали нити опонашали жанрове и музику која је настала на Западу, већ смо им сервирали нешто што никада раније нису чули, нешто што им је заиста било веома страно, а самим тим и веома привлачније. Зато су нас мало волели, али су нас се мало и плашили“.
А пет година пре него што сам ушао у ту продавницу плоча у Копенхагену, тачније 1982. године, у Београду сам упознао Дејана Кнеза, Словенца који је служио војску у Београду. У касарни ЈНА „Маршал Тито“ на Дедињу. Не само да сам га упознао, већ и екипу која се дружила у СКЦ-у. Сваки дан је бежао из касарне и долазио у Срећну галерију СКЦ-а. Причао нам је да је члан бенда „Лајбах” за који никада нисмо чули, а како бисмо чули када у то време нису имали ниједан концерт. Онда су га, мислим, пустили из војске, ослободили даљег служења војног рока. Наставио сам контакт са њим. Био је из Трбовља, студирао у Љубљани, живео у хотелу за самце на Табору 9, Љубљана.
Почетком 1982. „Лајбах” је имао можда и први концерт у Београду. Можда су га имали раније у Словенији, али је укинут или забрањен. Томаш Хостник у униформи са томпусом као Тито. Неколико сати раније, Кнезу, белог лица, прилази мали Ром, чистач шофершајбна на семафору код СКЦ-а. Он буљи у њега.
Неколико месеци касније обавестио сам Дејана Кнеза да на јесен долазим у Бохињску Белу на одслужење војног рока. Селидба у Љубљану. Отишао сам да удахнем још мало цивилног живота пре тих 12 месеци у униформи у СМБ ЈНА. Отишао сам код Дејана Кнеза у хотел за самце на Табору 9. (Касније би ми Иван Новак рекао да су на тој адреси живели многи од словеначке алтернативне сцене). Поздрављам јер аутобус за Бохињску Белу ускоро креће.
Приликом једног од мојих бекстава из касарне у Љубљани и посете Кнезу, добио сам фанзин „Лајбах”, на насловној страни Хитлер у посети музеју. Успевам да тај фанзин дуго држим у џепу јакне за излазак. Вежбамо на теренима поред касарне. Крадемо јабуке, вежбамо атомски удар, шетамо до стрелишта, пролазимо поред многих "козолеца" - дрвене конструкције која се користи за сушење сена у Словенији. У децембру 1982. године, два месеца након мог уласка у ЈНА, на ванредној контроли, пронашли су моју траку за фанзин „Лајбах”. Оператерка ме одмах зове и пита ме:
— Откуд ти ово Росићу?
— Дао ми га је човек на Бледу, друже капетане.
„Који човек, да ли је с тобом све у реду?“ Да ли знате ко је Лаибацх? Знате да су забрањени? Они су нацисти. Назив групе је немачки назив за Љубљану током нацистичке окупације. Зашто нисте одмах пријавили овај материјал...?
Настављам са тренинзима, крадемо јабуке, вежбамо атомски удар, идемо на стрељану поред многих „козолеца“ – дрвене конструкције која се користи за сушење сена у Словенији. Тог децембра 1982. Томаш Хостник, члан Лајбаха, извршио је ритуално самоубиство на пласту сена.
У јануару 1983. године, после казне, пребачен сам у најгору стражарницу на словеначко-италијанској граници. Четрдесет година касније, у београдском Дому синдиката, седим са Иваном Новаком, који је овде на премијери филма о Лајбаху у посети Северној Кореји. ја му кажем:
„Знаш н….ц због Дејана Кнеза.“
„Све је то због Дејана Кнеза“, био је његов духовит одговор, као и увек у интервјуима, укључујући и онај који смо радили пре неки дан.
(наставак)
Преведено
Teodora Ciklevska

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“

Драги читаоче,

Наш приступ веб садржајима је бесплатан, јер верујемо у једнакост информација, без обзира да ли неко може да плати или не. Због тога, да бисмо наставили са радом, тражимо подршку наше заједнице читалаца финансијски подржавајући Слободну штампу. Постаните члан Слободених Печата да помогнете објектима који ће нам омогућити дугорочне и квалитетне информације и ЗАЈЕДНО осигурајмо слободан и независан глас који ће УВЕК БИТИ НА СТРАНИ НАРОДА.

ПОДРЖИТЕ БЕСПЛАТНУ ШТАМПУ.
СА ПОЧЕТНИМ ИЗНОМ ОД 100 ДЕНАРА

Видео дана