„Сваки дан гладујем отприлике у исто време – око 13 часова гладујем. Тако је било и данас током бојкота продавница у Хрватској. Нажалост, мој стомак ни данас није бојкотовао глад, па сам морао да постанем штрајкбрехер и да идем да купим нешто“ – овако почиње своју причу о бојкоту „Слободне Далмације“ новинар „Слободне Далмације“. хрватски држављани.

И тако уђем у своју квартовску пекару, а у њој нема ни душе, осим две симпатичне и увек насмејане продавачице.

– Има ли овде некога, питао сам их.

– Не сада, али јутрос је било много људи. Дошли су да једу бурек. Навалили су на бурек као да никад нису јели, одговара ми један од њих.

Па за време бојкота јели бурек?

– Да, али знате ли шта је најинтересантније? Чињеница да нико од оних који су јутрос куповали није био из овог насеља. Никад, ама баш нико од њих није ушао у нашу пекару.

Питали смо неколико њих одакле су. Одговорили су да су из других квартова, али да јутрос ту нису куповали, да их нико не види