Последњег дана прошле недеље одржани су избори у две савезне државе Саксонија и Тирингија, које су се припојиле модерној СР Немачкој као део територије бивше Немачке Демократске Републике, познатије као Источна Немачка. Резултат је прокоментарисан као "шокантан", иако су анкете већ дуже време упућивале на победу популистичких и антидемократских партија, а у исходу није било ничег шокантног. Реагујући на резултат, немачки канцелар Олаф Шолц позвао је демократске странке да формирају коалиције како би спречиле крајње десничарске популисте и неофашисте да формирају владе у две државе. Овај позив је више личио на реакцију из очаја него на потез канцеларке и лидера највеће владајуће партије у земљи. Немачка је на овај начин ушла и у друштво земаља Европе у којима се екстремна десница и популизам претварају из маргиналних политичких структура у победничке структуре, а демократске странке граде коалиције, не на основу изборних програма, већ само да би оствариле „математике” која ће спречити долазак екстремне деснице на власт.
Међутим, колико год ови процеси били распрострањени широм Европе, у Немачкој имају другачији и већи значај. Пре свега због трагичне историје нацизма и његових злочина, али и због тога што је Немачка најбројнија, економски најразвијенија и политички једна од две најважније земље у Европској унији. Зато и покрајински избори имају много већи суштински значај од њиховог формалног значаја. Они су почетак тектонских кретања у политици целе земље, али и у европској политици. Чим се у Европи десила „нова нормалност“ у Немачкој, онда се дефинитивно може закључити да је либерална демократија у толикој кризи у Европи да је једини начин да се спасе демократија да се поново размисли о демократском систему јер се стари систем не може вратити. са некадашњом моћи.

 Od 1929 do 2024

Али зашто је важно запамтити значај простора бивше Источне Немачке и Тирингије за развој антидемократских и тоталитарних политичких снага? Прво, Тирингија је једна од првих држава у којој су нацисти дошли на власт 1929. године, скоро четири године пре преузимања пуне власти 1933. године, односно може се рећи да су управо из Тирингије нацисти започели кампању освајања тоталне моћ. Друго, Источна Немачка је била окупациона зона бившег СССР-а у складу са споразумом Конференције сила победница у Потсдаму, непосредно по завршетку Другог светског рата. Иако Совјети у почетку нису имали намеру да стварају државу на окупираној територији, стварање Савезне Републике Немачке (Западне Немачке) уз сагласност западних савезника 1949. подстакло је Совјете да створе и државу. Ова држава, иако ће касније постати пуноправни члан међународне заједнице својим признањем и чланством у УН, у основи је настала и остала сателитска творевина Совјета. Сходно томе, владајући систем је био потпуна копија совјетског бољшевизма са свим елементима бољшевичке диктатуре: једнопартијска владавина тзв. Партија социјалистичког јединства (СЕД), планска економија и свемоћна тајна полиција позната под акронимом СТАЗИ, која је имала највећи број „доушника“ по глави становника у поређењу са чак и најригиднијим комунистичким диктатурама.
Поновно уједињење у октобру 1990, које је уследило након пада Берлинског зида у новембру 1989, имало је за циљ стварање једне државе за исте људе који су деценијама живели под два потпуно различита политичка и економска система. Чувена реченица „сада оно што припада заједно расте“ коју је у време поновног уједињења изговорио легендарни немачки канцелар, социјалдемократа и градоначелник Западног Берлина у време подизања зида 1961. године, Вили Брант, постала је мото дуг процес „изједначавања“ два немачка друштва у циљу изградње јединственог немачког друштва демократије, солидарности, поштовања и заштите људских права и слобода, социјалне тржишне економије и интеграције у европску породицу. За остварење овог циља западни део уједињене државе уложио је милијарде некадашњих немачких марака, а касније и евра, а успостављене су институције чији је главни задатак била управо изградња кохезије између два дела државе након формалног уједињења.

Поплава СПД

Али у недељу, по први пут у послератној немачкој историји, односно после нацизма, на бившем истоку се догодила победа популистичких и у основи антидемократских партија. У Тирингији је недвосмислену победу остварила десничарска радикална странка Алтернатива за Немачку (АФД), странка чији је огранак у Тирингији проглашен екстремним, а њихов лидер Бјорн Хаке, заједно са огранком, званично је под надзором немачка служба унутрашње безбедности која се стара о очувању уставног поретка. У Саксонији ова странка заостаје само око један одсто за великом Хришћанско-демократском унијом (ЦДУ) и може се рећи да ту нема јасног победника, односно имамо изједначен резултат.
Други велики победник на овим изборима је „Покрет Сахра Вагенкнехт” (БСВ), лево-популистичка и антилиберална странка настала из „ничега”, односно одвојила се од Левице и за кратко време преузела бираче ову екстремну левичарску странку и добила подршку нових бирача.
Странке владајуће коалиције, Социјалдемократска партија Немачке (СПД), Зелени и Слободна демократска партија (ФДП) доживеле су изборни дебакл, а СПД, једна од две велике „народне партије“ на савезном нивоу, доживљавајући једноцифрену подршку као четврта, односно пета странка, Зелени су се борили да прођу изборни праг за улазак у државни парламент у Саксонији, а либерали су буквално нестали.
Иако су номинално странке потпуно супротних политичких полова, односно екстремне деснице и екстремне левице, АФД и БСВ имају много заједничких карактеристика. Обе странке се боре за рушење онога што називају „глобалистичким“ и „естаблишментским“ поретком. Обе странке су блиске политици руског председника Путина и желе да прекину помоћ Украјини. Штавише, њихов приступ уставном праву на азил, избеглице и, посебно, миграцију је веома сличан, при чему расизам АфД-а постаје отворен, док се БСВ крије иза „принципијелних“ замерки на политику „мејнстрим“ партија. Обе странке заједно имају подршку од 45% у Тирингији, односно 40% у Саксонији бирача који су гласали, па се може закључити да велики део бирача, а у Тирингији скоро апсолутна већина, не верује у устаљено народних партија и, углавном, у систему. Још индикативније су бројке међу младим бирачима од 18 до 24 године. У Саксонији је 30% младих гласача подржало АфД, а 10% БСВ. У Тирингији је чак 38 одсто младих гласача подржало АФД, а 12 одсто БСВ. У обе покрајине је јасно да су ове две популистичке партије апсолутни победници међу младим бирачима. Ако се узме у обзир солидна подршка коју ове странке имају међу бирачима старијим од 60 година, онда можемо закључити да су најстарији и најмлађи бирачи највише разочарани постојећим политичким пејзажом.

Бранденбург је следећа мета

У наредном периоду следе избори у покрајини Бранденбург, још једној од бивших источних покрајина, а следеће године и савезни. И док се у Бранденбургу може очекивати понављање резултата прошлонедељних избора, у западним покрајинама БСВ је безначајна политичка партија, али је АФД, иако са знатно слабијом подршком, ипак или друга или трећа политичка снага. Узимајући у обзир да је у свим актуелним анкетама на савезном нивоу АФД друга странка са поприличних десет одсто мање од коалиције ЦДУ/ЦСУ, али са предношћу у односу на владајући СПД, онда је јасно да без обзира да ли ће после ЦДУ ће на следећим изборима покушати да формира владу са својим традиционалним партнерима – ФДП, или ће бити принуђени да створе тзв. велика коалиција у коју би ушао и СПД, АФД има велике шансе да се позиционира као највећа опозициона партија на савезном нивоу. Статус који носи велику опасност за немачку политику.
Наиме, већ сада се ЦДУ и ЦСУ удаљавају од центра удесно у покушају да привуку десничарске бираче који подржавају АФД. Ова тенденција ставља тачку на доминантни леви или десни центризам који је карактерисао читаву послератну историју и осигуравао стабилност и раст. СПД су толико ослабљене да не могу ни издалека да спасу центризам, а њихово евентуално скретање улево донеће им више штете него користи, јер је успех социјалдемократије био управо у напуштању револуционарних тежњи и трансформацији система у друштвени тржишне економије и државе благостања. Зелени су очигледно изгубили замах у актуелној влади, а либерали ће лако скренути удесно, задржавајући само либерализам у економској политици.
На тај начин Немачка улази у велику кризу либерално-центристичког демократског поретка у којој колапс социјалдемократије може бити основа за опасан развој догађаја. Али будућност ће то показати. За сада је јасно да је канцелар Шолц, уместо да започне нову политичку еру, заправо одслужио последњи мандат кључне личности модерног немачког центризма, бивше канцеларке Ангеле Меркел. Са очекиваним крајем Шолцовог мандата, његова ера се не завршава, већ ера Меркелове, канцеларке која је од демохришћана еволуирала у хришћанског социјалисту и поред Аденауера и Шмита у једном тренутку постала фигура око које сви уједињени. Али та ера се ближи крају. Сада почиње борба за спас демократије и центризма у Немачкој и Европи.

Деутсцхе Велле

(Аутор је професор Правног факултета у Скопљу)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“