Након уласка у НАТО, сада је своја врата отворила и ЕУ, прихватајући "нашу посебност као Македонаца који говоре македонски језик и као мултикултуралне земље", рекао је премијер Ковачевски у обраћању у Илиндену. Премијер је уверен да је Македонија, заснована на својој мултикултуралности, прихваћена као земља која „може да допринесе развоју интегративног концепта европске идеје“.

Питање успешне интеграције у друштво и прилагођавања мањинских група, уз одговарајуће уважавање етничких, верских и културних разлика, а у условима који произилазе из принципа либералних демократија и поштовања индивидуалних слобода, прати се са акцентом у Европи. Али искуства у вези са овим осетљивим питањем посматрају се веома различито.

„Мултикултурализам је потпуно пропао“, рекла је бивша немачка канцеларка Ангела Меркел пре више од деценије. То је привукло међународну пажњу и додатно заоштрило супротстављену дебату, а критичари су рекли да Меркелова пеца у мутним водама, док су противници миграције и културног мешања поздравили њене речи као подршку сопственим ставовима. Касније су се чула тумачења да Меркелова, заправо, није покушала да распламсава расправу о интеграцијама и миграцијама из „других културних кругова“, већ је покушала да је смири и унесе конструктивније ставове.

„Не треба да будемо земља која ће у међународној јавности оставити утисак да овде није добродошао свако ко одмах не говори немачки”, истакла је Меркелова, која је свесна и правог незадовољства које се шири међу обичним грађанима и бирачима. Наравно, познавање немачког језика, без обзира да ли је неко рођен или емигрирао у Немачку, остаје приоритет у смислу политике за успешну интеграцију у немачко друштво. Ни социјалдемократа Олаф Шолц не шаље другачије сигнале јавности, после шеснаестогодишње владавине ЦДУ. Језик је основни амалгам који повезује функционално друштво.
Али изјава Меркелове није упамћена само као празан ехо, чија је употребна вредност у датом тренутку потрошена. Мултикултурализам и интеграција стално добијају нове димензије, које непрестано побуђују духове и уносе нове порције жара у актуелну дебату.

У Данској је недавно најављено интензивирање реформских мера чији је циљ да после 2030. године у земљи не буде „гета” ​​или „паралелних друштава”, посебно у великим градовима. У томе се слажу социјалдемократе премијерке Мете Фредриксен и опозиција. Овај амбициозни циљ је, заправо, наставак реформи започетих пре неколико година, којима је тзв. „закон о гету“, или „пакет гета“, као скупни назив за неколико закона за спречавање криминала и сегрегације у Данској. Према тим законима, становници издвојених градских насеља имају посебан третман, при чему, између осталог, деца у насељима означеним као „гето“ морају да буду уписана у вртиће од једне године и да буду одвојена од родитеља најмање 25 сати. недељу дана, углавном због учења данског језика и образовања о „данским вредностима“.

Данска влада, у својим настојањима да убрза интеграцију у друштво, разврстава грађане на „западне“ и „незападне“ у зависности од њиховог порекла. „Незападњаци“, који у Данској, према званичној статистици, чине око 9 одсто укупног становништва, мораће да се иселе када се сруше стамбени простори у издвојеним квартовима, а затим граде нове зграде са скупљим становима, за које се очекује да ће грађани класификовани као „западни“ (што укључује и оне пореклом из западних земаља, али и из свих чланица ЕУ) моћи да купују у већем обиму.

На овај начин ће се у Данској променити етничка слика „гета”. Очекује се да ће се значајно смањити проблеми везани за учење данског језика, побољшање образовног нивоа, незапосленост и криминал. Иако критичари такве напоре виде као етничку дискриминацију и заговарање "државног расизма", данска влада наставља са својим плановима да интеграцију у друштво учини ефикаснијом чишћењем "гета".

И у Шведској, посебно сада уочи парламентарних избора који ће бити одржани у септембру, планирају се сличне мере, али и даље веома опрезно. Министар за интеграције Андрес Игеман недавно је изазвао бурну дебату изјавом да би било пожељно да број, како је рекао, „ненордијских” становника не прелази границу од 50 одсто у сегрегираним насељима. Разлози за то су исти као у Данској. Пре свега познавање шведског језика, образовање, незапосленост и пораст криминала. Нешто мање од 25 одсто укупног становништва у Шведској су припадници мањина и разних имигрантских група, укључујући и Македонце.

„Интегративни концепт европске идеје“ наилази на озбиљне препреке. Али како ће се наставити напори да се уклоне гетоизирана подручја у ЕУ остаје да се види. Колико би Македонија могла да допринесе у том контексту је, наравно, дискутабилно питање. Развој „паралелног друштва“ не може се спречити сталним јачањем етничко-партијске и (дво)језичне искључивости у политичком управљању друштвом. То заправо само храни већ продубљену гетоизовану свест, чији је крајњи резултат чак и слободан, несанкционисан јавни наступ појединих министара у (двојезичној) влади, који имају озбиљне потешкоће у комуникацији на већинском македонском језику.

Мало је концептуалних дистинкција које су подједнако важне за актуелну политичку дебату, попут оне која прави разлику између мултикултурализма као државне политике, коју бисмо могли назвати мултикултурализмом, и мултикултурализма означеног као друштвено искуство. Мултикултурализам у том смислу треба пре свега да дефинише идеје о односима између идентитета, политике и културне припадности.
Илузија је веровати да је мултикултурализам, ма колико био збуњујући и двосмислен као појам, сам по себи разлог за неуспешну или успешну интеграцију. Права која уживају мањине заснивају се на њиховим неспорним обавезама у односу на већи део друштва. У супротном, Македонија у ЕУ неће дати допринос уклањању гета, већ ће тамо увести своја.