Двојезичност, или вишејезичност, која постоји и функционише у неким земљама Европе, у основи је резултат неопходних компромиса, који произилазе из сложеног историјског проблема. Али било би далеко од истине тврдити да оваква решења на најширем нивоу успевају да неутралишу незадовољство и нетрпељивост између етничких и језичких заједница.
ДУИ Али Ахметија залаже се за примену решења која би била преузета из белгијског федералног модела, а која би омогућила регионалну административну поделу и учвршћивање „освојеног” статуса албанског као другог службеног језика у држави. Али која су то позитивна искуства из друге историјске и друштвене климе на коју ДУИ гледа са ружичастим наочарима?
„Јединство даје снагу“, национални је мото Белгије. Али питање је колико их изговарају те речи и доживљавају их са одушевљењем. Дугорочно гледано, не могу се искључити ризици да земља буде подељена управо дуж језичких граница, између региона Фландрије, где се говори холандски, и Валоније, где доминира француски. Није мали број песимиста који не верују да ће Белгија као држава и после педесет година постојати.
Реч је углавном о две тезе, које продубљују дистанцу између регионалних заједница. С једне стране, тврди се да су ствари отишле толико далеко да је немогуће пронаћи одрживо решење. А суштина друге тезе је да су решења могућа, али за то је пре свега потребна политичка воља.

Политичка ситуација у Белгији се стално компликује. Земља има три владе: фламанску, валонску и белгијску. Раздаљина између говорника холандског и француског је велика. Таква је подела међу бирачима, који гласају по етничко-националној и језичкој основи, за странке у свом региону. Они који се потом састану у белгијском парламенту у Бриселу говоре на свом језику са директним преводом, док говорник или министри често говоре наизменично на оба језика. Неколико реченица на холандском, па исто на француском, или обрнуто. Језичка припадност и посебност је централни израз политичке воље.
Још један пример двојезичности на свим нивоима друштва је наравно Финска, која је држава са јединственим уставом и два, како у Финској кажу, национална језика која су у службеној употреби. У Финској, која је дуго историјског периода била део и под утицајем Шведске краљевске империје, данас живи око пет одсто финских Швеђана, концентрисаних углавном на мањем подручју у западним и јужним приморским деловима земље. Али упркос свом релативно малом уделу у укупном становништву, они и даље уживају своја језичка права, тако да могу да се обраћају институцијама на свом матерњем шведском и да добијају услуге на шведском.
А у финском парламенту у Хелсинкију посланици шведског порекла говоре на свом језику са директним преводом, а политичарима највишег ранга, као што је, на пример, председник Александар Стуб, није проблем ако не говоре фински, али на шведском, у интервјуу за шведску телевизију.
Али да ли је то израз добре воље за неговањем добросуседских односа и израз историјског наслеђа у региону, питање је које је свакако дискутабилно. У зависности од тога кога питате. Мало је вероватно да ико у редовима националистичке десничарске партије Прави Финци са симпатијама гледа на такав приступ међудржавним односима.
Последњих година, број оних који обавезну наставу шведског језика, за ученике чији је матерњи језик фински, а који заправо припадају великој већини становника земље (око 87 одсто су Финци), наметнуо је, „присилни шведски”” („паккоруотси“ на финском). Иако се за сада чини да двојезичност у Финској није угрожена, за очекивати је да ће се дебата око овог питања интензивирати у наредним годинама. Двојезичност у институцијама и образовању постоји, али ако тражите посао у Финској, а надате се успешној каријери, најбоље је да се „наоружате“ солидним знањем финског језика. Осим ако, наравно, не желите да ризикујете да будете маргинализовани.
Још један занимљив пример је Луксембург, земља у којој су у употреби три језика - луксембуршки, као први државни, као и француски и немачки. Закон о употреби државног језика Луксембурга написан је на француском јер се француски користи као службени језик у сфери законодавства у Луксембургу. Али луксембуршки је језик свакодневног живота. Улични знакови и натписи обично су исписани на луксембуршком. Образовање у основним школама одвија се на луксембуршком, а учење француског језика почиње у другом разреду. Од деветог разреда ученик може да бира да ли жели да настави школовање искључиво на луксембуршком или француском језику.
У зонама двојезичности у Европи, последњих година све више се појављује и Македонија. Поставља се питање која су од наведених европских искустава применљива у македонском мултиетничком друштву, узимајући у обзир специфичан историјски контекст земље. Да ли је било потребно узети оружје у руке да би се "освојио" статус албанског језика у Македонији, питање је које и даље изазива контроверзе. Али питање је да ли је уопште реално разговарати о некој врсти федералне регионализације Македоније, с обзиром на чињеницу да албанска етничка заједница углавном живи у западним деловима земље, где се наставља проценат Македонаца и грађана који говоре македонски језик. је релативно висока. Како би се повукле те етничке, регионалне границе?
Многи сматрају да ће кључну улогу у зближавању две језички удаљене заједнице у Белгији имати повећање броја двојезичних, холандско-немачких школа, што је као процес већ у току. Да ли ће се то показати као прави рецепт за смањење психолошке баријере међунационалне нетрпељивости и искључивости у фаворизовању „својих“, показаће будућност.

(Аутор је новинар)

ЈЕЗИК НА КОЈЕМ СУ НАПИСАНЕ, КАО И СТАВОВИ ИЗНЕШЕНИ У КОЛОНАМА, НЕ ОДРЖАВАЈУ УВЕК УРЕДНИЧКУ ПОЛИТИКУ „СЛОБОДНЕ ШТАМПЕ“