После седам година релативног затишја, сукоби су се поново распламсали у Сирији. Војска лојална влади у Дамаску је првих дана била у потпуном расулу и суочила се са низом неочекиваних пораза на први поглед. Алепо, други по величини град у земљи, изгубљен је практично без борбе.

Сличну судбину имао је и велики број других насеља у истоименој провинцији, као и у окрузима Хама и Идлиб. Сукоби су, како се извештава, настављени у провинцији Деир ез-Зор, где су амерички авиони наводно напали владине снаге које се сукобљавају са локалним курдским милицијама.

Тешко да ћете наћи земљу на планети у којој живе тако непријатељске верске и верске групе као што је Сирија. Верска и етничка разноликост је у корену сукоба који је почео пре 13 година, али који тешко да би ескалирао до те мере да није било интервенције Запада и нафтом богатих заливских монархија.

Око 60 одсто становништва Сирије су сунитски муслимани, а око 15 одсто алавите, верска заједница која следи либерални ислам близак шиитским принципима.

Председник Башар ел Асад припада алавитима, а већина државних и војних лидера потиче одатле. Око 10 одсто становништва Сирије су хришћани, углавном савезници алавита, отприлике исто толико су Курди, три одсто је специфична муслиманска верска секта, Друзи итд.

Двогодишњи масовни устанак, губитак контроле над већим делом територије, масовна дезертерства у војсци и полицији и бекство истакнутих личности попут премијера Ријада Хиџаба, озбиљно су уздрмали режим председника Башара ел Асада. Упркос свему, његово свргавање се показало немогућим без директног спољног мешања.

Где је Русија погрешила и није се у потпуности супротставила Западу?

У међувремену, водеће земље НАТО-а одустају од напада на Асадове снаге у последњем тренутку након што је руски председник Владимир Путин послао носач авиона Адмирал Кузњецов у поморску базу Тартус и распоредио снажне снаге противваздушне одбране које су имале задатак да униште авионе и ракете НАТО-а.

Након колапса хетерогене опозиције против Асада 2015. године и успостављања злогласне Исламске државе на територији Сирије и суседног Ирака, Русија је, на позив владе у Дамаску, предузела војну интервенцију, чија ће активна фаза трајати до крајем 2017.

Осим ИД, Руси нису поштедели ни проамеричку сиријску опозицију. У тренутку када су имале пуну иницијативу, Русија и Сирија су одлучиле да делимично замрзну сукоб. Упркос суштински бриљантној руској антитерористичкој операцији, тренутна ситуација показује да су Русија и влада у Дамаску направиле стратешку политичку грешку замрзавањем сукоба, с једне стране толеришући америчку окупацију сиријских нафтних бушотина, ас друге стране слажући се са Турском о окупацији Северне Сирије.

Формални разлози због којих је турска војска тада ушла у Сирију били су да заштити Курде, којима је председник Асад дао широку аутономију када је почео грађански рат. Одређене курдске фракције, вероватно под утицајем САД, сада су постале отворени противници владе у Дамаску, упркос свом заклетом непријатељству према Турској.

Турска, регионални играч на обе стране у Сирији?

Поред супротстављања Курдима у Сирији, Турска је проширила и свој политички утицај. Протурске милиције ујединиле су такозвану Сиријску националну армију, активно их обучавале, снабдевале муницијом, тешким наоружањем, оклопним возилима М113 америчке производње итд.

Разлози за распад појединих јединица Асадове војске у првој недељи сукоба су вишеструки. Војно руководство у Дамаску не само да је потценило снагу противника, већ је, чини се, „спавало“ последњих седам година у смислу прилагођавања новим условима вођења рата, пре свега употребе дронова и средстава против- електронско ратовање. 

Управо овим средствима паралисана је веза сиријске војске, што је, заједно са масовним ударима камиказа дронова, довело до панике и масовног бекства са одбрамбених линија.

Поједини руски медији јавили су да су екстремисте обучавали у коришћењу беспилотних летелица и електронском рату од стране оперативаца украјинске војне службе ГУР.

Рат у Сирији ће натерати Русију за мир у Украјини?

Поред чисто војних разлога, постоји низ политичких разлога који су довели до првобитног растурања Асадових снага. Прво, Русија је због ратних потреба у Украјини значајно смањила свој контингент у Сирији, што је праћено контроверзним кадровским решењима.

У мају је за команданта контингента именован генерал Сергеј Кисељ, оптужен да је направио огромне грешке командујући Првом тенковском армијом у фебруару 2022. током операција у области Харкова. Информацију да је смењен пре три дана објавили су бројни руски извори, али то за сада није званично потврђено.

Поред знатно мањег руског контингента у Сирији, тамо више нема ни групе Вагнер. Осим Вагнера, сиријска влада у овом тренутку не може да рачуна ни на подршку друге групе, чији је допринос био непроцењив – Хезболаха, који је сада заокупљен сукобом са Израелом, пише Политика.

Шиитске милиције које су им притекле у помоћ из Ирака, без обзира на искуство у рату против Исламске државе, по ефикасности се тешко могу поредити са Хезболахом и Вагнером. Свему томе треба додати и захлађење односа Дамаска и Техерана, који је, заједно са Русијом, једини савезник Сирије у претходним сукобима.

Сирија је прошле године почела да обнавља односе са Саудијском Арабијом и УАЕ, који су их де факто удаљили од Ирана.

Међутим, то Иран је спреман да позитивно одговори на захтеве сиријске владе, на шта указује и ванредна посета Дамаску министра спољних послова Абаза Аракчија. Али, Техеран тешко да ће заборавити флерт Дамаска са регионалним ривалима Саудијском Арабијом и УАЕ, па ће вероватно своју подршку условити политичким инструментима који ће трајно ојачати њихово присуство у Сирији.

Без обзира на заокупљеност ратом са Украјином, Русија неће одустати од подршке Башару ел Асаду, у коју је много улагала последњих деценија. Има оних који верују да ће нова тешка ситуација у Сирији приближити Русију преговорима са Украјином.