Руска агресија у Украјини учинила је неопходно проширење Европске уније. Годинама је "ширење" било ниског приоритета, пише Гардијан.

Хрватска је била последња земља која је приступила унији, пре више од 10 година. Али ствари су се промениле. Урсула фон дер Лајен рекла је на форуму на Бледу у Словенији да безбедност Европе зависи од проширења Европске уније. Захваљујући Владимиру Путину, како је рекао албански премијер Еди Рама, проширење се вратило на прави пут. Чињеница да је проширење стратешки приоритет омогућава пријем нових чланица. Али то га не чини сигурним.

Прошло је неких 20 година од када је шест земаља Западног Балкана (Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Северна Македонија, Србија и Косово) обећано чланство, али од тада је направљен мали напредак.

Албанија, Црна Гора и Северна Македонија су чланице НАТО-а, док Босна и Косово имају велико присуство НАТО-а. То је сасвим другачији сценарио од источне Европе, где недостатак НАТО штита за заштиту Украјине, Молдавије и Кавказа значи да ове земље чланство у ЕУ виде као замену за безбедносну гаранцију.

Али настојања Украјине за чланство у ЕУ посебно су изазвала опипљив страх на Западном Балкану да ће они бити остављени. Србија не жели да има ништа са НАТО-ом, а њен близак однос са Москвом закомпликовао је настојања Београда да се придружи ЕУ, посебно након велике инвазије Украјине на Русију.

Да није било инвазије Украјине, приступни преговори са Албанијом и Северном Македонијом би наравно и даље били блокирани и Босна и Херцеговина не би била призната као кандидат за ЕУ.

ЕУ се такође можда није сложила око буџета за свој нови план раста од 6 милијарди евра за западни Балкан. План условљава европска улагања реформама на Балкану, али ако се њихов пуни потенцијал оствари, земље у региону би могле да узму скоро онолико новца колико пуноправне чланице имају право у оквиру кохезионог фонда ЕУ, који је основан да им помогне најсиромашнијим регионима .

Предвиђено је низ пројеката за јачање постепених европских интеграција региона, као што је укључивање ових земаља у јединствену еврозону. У међувремену, у Албанији и даље постоји скептицизам у погледу намера ЕУ. Тирана такође има уобичајену листу притужби на неправедан третман региона од стране Брисела.

Међутим, ово није довољно. Нова комесарка за проширење Фон дер Лајен мора да подигне ниво амбиција за оно што постепена интеграција може заиста да пружи. Преговори о наредном седмогодишњем буџету ЕУ, који почињу почетком наредне године и обухватају период 2028-2034, морају узети у обзир и финансијске импликације укључивања нових чланица.

Што је најважније, морају се предузети кораци да се из постојеће политике проширења извуче главни отров. Предуго је проширење отимано хировима постојећих чланица које желе да промовишу сопствене националне интересе. Било да су Кипар и Грчка за Турску, Грчка и Бугарска за Северну Македонију, Француска (у прошлости) и Грчка за Албанију, или Мађарска за Украјину, коришћење политике чланства од стране различитих чланица за унапређење сопствених (легитимних или не) интереса који су драматично умањили његов кредибилитет сталним померањем улога за земље кандидате.

Главни начин ширења овог отрова је давање могућности владама ЕУ да блокирају процес у свакој фази. Мађарска Виктора Орбана више ни не покушава да сакрије овај гол. Међутим, у праву ЕУ не постоји ништа што би захтевало такву интервенцију држава чланица, од којих се тражи само да осветле почетак и крај процеса. У претходним рундама проширења, међукораци су правилно третирани као техничка питања у рукама Комисије. Политички и правно је могуће вратити се овом методу.

Немачка и Словенија су већ предложиле начине за олакшавање процеса. Остале земље чланице које подржавају европску интеграцију Западног Балкана, попут Аустрије, Хрватске, Чешке, Италије и Словачке, требало би да следе тај пример. Земље као што су Пољска и Балтик, које су заинтересоване да Украјина и Молдавија уђу у ЕУ, као и конвертити из недавног проширења, попут Француске, требало би да се чује.

Биће периферије попут Мађарске и евентуално Бугарске, Грчке и Кипра. Али како се историја европских интеграција изнова и изнова доказује, када се изгради критична маса у корист одлуке, побуњеним чланицама је веома тешко да се дуже одупру. Ако су присталице проширене ЕУ истински верници, време је да се то покаже конкретним политичким акцијама и не само речима, већ и билатералним споразумима, какав је постигнут између Италије и Албаније по питању имиграције, пише Гардијан. .