Пад Башара ел Асада покренуо је сложена питања о будућности милион Сиријаца који су побегли од рата и потражили уточиште у Европи.

Слом бруталне диктатуре Башара ел Асада оставио је Европској унији огромну листу горућих питања на која треба одговорити: Ко је главни саговорник у земљи? Како Брисел може да допринесе транзицији власти? Шта се дешава са казненим санкцијама? Да ли би средства ЕУ требало да поново притекну за подршку реконструкцији?

Па ипак, ниједно друго питање није хитније за владе од будућности више од милион Сиријаца који су затражили азил у Европи, према анализи Еуроневс.

У низу најава непосредно након пада Асада, европске земље су почеле да привремено заустављају одлуке сиријских држављана о захтевима за азил који су још увек на чекању у систему. Немачка, Италија, Шведска, Данска, Финска и Белгија биле су међу онима који су направили паузу, наводећи нестабилне услове на терену.

У Аустрији, привремени министар унутрашњих послова Герхард Карнер, тврдолинијаш у миграционој политици, најавио је суспензију спајања породице и увођење новог „програма уредне репатријације и депортације“ који ће се односити на око 40.000 Сиријаца којима је одобрена заштита последњих година. пет година.

Фокус ће бити на онима који су постали криминалци, онима који не желе да се прилагоде културним вредностима у Европи, у Аустрији или онима који не желе да раде и због тога живе само од социјалних давања. Они су очигледно приоритет у овом програму“, рекао је Карнер.

Предлог Беча је замерила Биргит Сипел, посланица социјалиста у Европском парламенту са дугогодишњим искуством у миграционој политици, која га је оценила као преурањеног.

„Депортовање људи назад у Сирију?“ Мислим да је прерано за то јер не знамо шта ће бити даље. Хоће ли земља живети у миру или ће различите групе почети да се боре једна против друге и погоршавају ствари?

„Мало је смешно видети да, с једне стране, државе чланице већ говоре о враћању људи у Сирију, а друге су забринуте да би ствари могле да се погоршају.

Али државе чланице су већ почеле разговоре о томе како да убрзају добровољни повратак сиријских избеглица уочи ванредних догађаја за викенд, иако је та тема остала веома контроверзна.

Италијански премијер Ђорђа Мелони раније ове године позвао је на пажљиво приближавање Асадовом режиму тако што ће поново отворити италијанску амбасаду у Дамаску и затражити од блока да ревидира своју стратегију према тој ратом разореној земљи. Аустрија, Словенија, Словачка, Хрватска, Грчка, Чешка Република и Кипар подржале су позив Италије у заједничком писму објављеном у јулу.

Огромној већини Сиријаца који су побегли од грађанског рата и дошли у ЕУ тражећи азил, додељен је статус избеглице или супсидијарне заштите и дозвољено им је да остану у блоку на неодређено време. Због крваве природе сукоба, Сиријци су били заштићени принципом нон-рефоулемента, који забрањује властима да депортују мигранте у земље у којима се могу суочити са прогоном, мучењем или било којим другим злостављањем.

У пракси, то је значило да земље ЕУ могу највише да помогну онима који добровољно желе да се врате. С обзиром да се Асад и даље држи власти, мало ко је био убеђен да то учини: прошле године, само 38.300 од 5,1 милиона сиријских избеглица које су прихватиле суседне земље одлучило је да се врати, према агенцији УН за избеглице (УНХЦР).

Услови у Сирији „још нису били погодни за омогућавање добровољних повратака великих размера у безбедности и достојанству“, упозорио је УНЦХР у свом годишњем прегледу. Забринутост за безбедност, средства за живот, основне услуге и становање наведена је као разлози за ниску стопу репатријације. Око 90% људи у Сирији живи у сиромаштву.

Иако се не очекује да ће се многи од ових фактора ускоро побољшати због огромног разарања изазваног дугим ратом, радикална промена политичке ситуације ће вероватно подстаћи поновну процену колико је Сиријац опасан, што ће заузврат отворити пут за преглед заштите која им је дата онима који су избегли рат.

Директива ЕУ о квалификацијама, која је на снази од 2011. године, поставља шест критеријума за оно што је познато као 'престанак' статуса избеглице, понављајући (готово дословно) правила постављена у Конвенцији о избеглицама из 1951. године. Прва четири су углавном добровољна и већ се могу применити на оне Сиријце који се слободно врате и одричу међународне заштите.